ISTORIJA PORODICE BOJOVIĆ

Prva generacija • Druga generacija • Treća generacija • Četvrta generacija

   Peta generacija • Šesta generacija • Sedma generacija • Osma generacija  

Bojovići iz Sedobra su, danas, u selu Sedobru, opština  Prijepolje, Republika Srbija, delom u selu Velika Župa kod Prijepolja i, delom, u gradu Pljevljima u Crnoj Gori. Veći broj porodica i pojedinaca nalazi se širom sveta, ali su svi krenuli iz pomenutih mesta, kao što su iz Sedobra krenuli u pomenuta mesta (Velika Župa i Pljevlja). Puteva ima mnogo, nije dovoljno ići samo njima. Potrebno ih je, pre toga, sagraditi, da bi se njima lakše putovalo kroz svoje selo, kroz svoj grad i više od toga, kroz vreme i vekove. Bojovići to danas čine.

Tvoj i moj put, put prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, trasirao je rodonačelnik Bojo. Na nama je da ga održavamo. Potrudimo se da put Bojovića bude dostojan naših predaka i ostane kao jedan veliki osmeh na obrazu vremena.

Prva generacija - koliko rođenja toliko kolena

Bojo

Rodonačelnik Bojovića je Bojo, po kome su Bojovići i dobili prezime. Odakle i kada je došao Bojo u selo Sedobro, ko mu je otac, a ko majka, gde se rodio, kako mu se zvao životni saputnik, gde mu je grob, gubi se u tami vremena.

Pričanja i legende mogu biti istinite i neistinite. Mogu se potvrditi, a mogu ostati samo to. Zabeležimo pričanja Bojovića o dolasku Boja u Sedobro.

1. Oni koji nisu mnogo zainteresovani jednostavno kažu: Bojovići su došli negde iz Crne Gore.

2. Drugi kazuju da su iz Crne Gore došla dva brata, Bojo i Vule, i nastanili se na Tikvi kod Nove Varoši, a odatle Bojo došao u Sedobro i rodio sina Pera, a Vule otišao u Sopotnicu (selo kod Prijepolja). Od Boja su nastali Bojovići, a od Vula Vulovići, koji slave istu krsnu slavu kao Bojovići - svetog arhangela Mihaila.

3. Simeun Rabrenović došao je na Tikvu kod Nove Varoši sa sinovima Bojom i Vulom. Vule otišao u Sopotnicu, Bojo u Sedobro.

4. Po četvrtom kazivanju, Bojo Rabren iz Polja uz reku Taru, kod Mojkovca, zbog krvne osvete krenuo je u svet i zaustavio se u Sedobru.

5. Peto kazivanje kazuje: U siromašnom selu Ozrinićima, blizu Nikšića, Bojo je odlučio da ostavi svoju kamenitu okućnicu i krene da traži bolje. Prevrelo mu je jednog dana, dok je pomoću jednog vola orao svoju ubogu njivicu. Snaha mu donela ručak, i dok je jeo, ona ga dvorila. Pošto je olako pojeo to malo kukuruznog skroba, pogleda snahu, a njoj suzne oči. Priznade da joj je teško: ne zato što je od tog ručka trebalo da i ona jede, nego što ni njemu nije dosta. Tada se Bojo naljuti, dokopa sekiru i ubije jedinog vola. Meso natovari na konja, pokupi čeljad i krene u svet. Zaustavio se u selu kod Prijepolja, koje ga je izgledom i imenom privuklo S(v)edobro.

6. I najzad, na kraju, navodimo u potpunosti tekst Mila Bojovića (1910-1987), Savovog sina, zemljoradnika iz Velike Župe, pripadnika pete generacije Bojovića, koji je o dolasku Bojovića zapisao sledeće:

"Dan se za danom krade. Kao od šale noć isprekida tkivo napaja umornu snagu koja se danom troši za održavanje životnih potreba.

Sunce se rađa iza planina ili šarenih mora prosipajući svoje umiljate zrake po zemljinoj kori dajući silu i pokret svemu što živi i raste na kopnu i moru.

Vjekovi se nižu na svom beskrajnom putu kao bataljena kola dok ih oksidacija ne uništi ostavljajući za sobom dobre i loše osobine koje su se odigravale za vreme njihovog trajanja. Mnogi su prošli kao da nisu ni bili. Tek u novije vreme neki se pominju od kako je čovečanstvo počelo nešto pisati. Pa i njih je zabeležavalo po pećinama, strmim liticama ili drvenim građevinama.

Čovečanstvo je u ovo vreme naseljeno po svim pojasevima zemljine kugle. Ravnotežu života i boju kože daje im podneblje sa težnjom za održavanje potomstva. Ove naše krajeve krševitoga Balkana naseliše Sloveni koji se nalaze na jugu sviju Slovena. Među tim Slovenima na Balkanu nalaze se i Srbi koji to ime dobiše od Vizantinaca u znak hrabrosti i izdržljivosti.

Srbi na Balkanu osnovaše državu, uvedoše kulturu i prosvetu, pogradiše gradove i manastire, puteve i mostove dok ih zla kob ne potrevi od Turaka te im Turci na Kosovu oteše carstvo. Turci kad zauzeše srpsku državu uništiše sve što je napredno i kulturno. Srbi postadoše turski robovi bez ikakva prava. Počeše davati danak u krvi i služiti Turcima kao izmećari. Nego, preko svega toga, Turci navališe da ih poturče. Srbi počeše bežati od gradova, puteva i naseljenih mesta. Neki pobegoše u hajduke i uskoke da se svete Turcima za zločine.

Mnoge srpske porodice koje ne šćeše da prime islamsku vjeru življahu bijedno po planinama i pustinjama daleko od puteva kuda prolazi turska vojska. Jedna od takvih beše i familija Bojovića koja bežeći od turske najezde obrete se u Nikšićkoj Župi jer Turci u to vrijeme ne bijagu dotle ni doprli. Postadoše imućni ljudi, obrađivahu zemlju i držagu veliku stoku. No kad se Turci doseliše u Nikšić postadoše gospodari cele okoline, zemlju izdijeliše turskim prvacima da im Srbi rade i donose sve što je njima potrebno. A naročito se najviše okomiše na familiju Bojovića koji bijagu čuveni u okolini. Navališe svom silom da ih poturče. No, kad oni na to ne pristadoše Turci ih počeše ubijati i otimati stoku. No, kad im dosadi tako življeti, rešiše da traže drugu naseobinu tamo đe vlada surova klima đe Turci tako rado ne dolaze. I jedne noći ostaviše svoja ognjišta i domove. Poćeraše stoku, poniješe decu i nešto užih potreba. Prijeđoše Pivu i Drobnjake pa se naseliše u Šarance.

Jedan, do tada nepoznati, beše Simeun Bojović koji sa svoja četiri sina naseli se u selo Bistricu blizu Tare. I na tom mestu postadoše opet imućni ljudi, pogradiše kuće, obrađivagu zemlju i držagu veliku stoku. No da vidiš i sad velike muke. Bijagu opet na domaku Turaka koji se bijagu naselili u Donji i Gornji Kolašin. Neki turski zulumćar Mekić hodaše sa svojom četom od dvadest druga. Naoružani skitaju od sela do sela, hrane se i otimlju pare i sve što im je potrebno. Pa se navadiše dolaziti i kod Simeuna Bojovića. No Simeun beše skoro oženio najmlađeg sina, doveo lepu nevjestu. Nego harambaša Mekić poruči Simeunu da mu gotovi večeru i da mu da snahu na konak.

Simeunu i njegovijem sinovima to beše jedan od najtežih doživljaja u životu. No kako bijagu naoružani rešiše da brane obraz sa oružjem. Dogovoriše se te iskopaše dva bunkera sa obadvije strane kuće na domaku vrata i maskiraše ih da se ne primete. Dvojica sinova ostadoše u jednom bunkeru, a dvojica u drugom sa puškama i municijom. A stari Simeun pripremi pušku za pojasom sa dogovorom ako se Turci budu ticali obraza da će stari Simeun viknuti i opaliti iz male puške da i oni pripucaju iz bunkera ne bi li kako Turke odbili. Simeun ostade sa ženom i decom u kući. Nastaviše mesa da kuvaju za večeru. No, čim mrak pade Turci se dovukoše iz obližnje šume kao gladni vuci. Harambaša Mekić čim upade na vrata ugleda mladu đe melje kafu, zagrli je i poče da radi ono što nije trebalo dok ostali Turci još nisu ni ušli, stoje oko vrata. A stari Simeun viknu kao da ga zmija peči:

Ostavi Turčine, ne tiči se obraza. Sad ćeš poginuti.

Pa poteže malu pušku i sruči je Mekiću u prsa. A sinovi, čim čuše pucanj u kući opališe iz pušaka na Turke što su oko vrata te ne bijagu još uljegli u kuću. Četvorica padoše mrtvi, oni još pripucaše te još dvojicu ubiše. Harambaša Mekić leži iznad ognjišta mrtav. Ostali Turci utekoše kud koji može. Sinovi iziđoše iz bunkera i poskidaše sa Turaka oružje i municiju.

Sad nije imalo drugog načina sem da se beži. Poniješe oružje, povedoše žene i djecu, ostaviše pune torove stoke i ambarove žita i punu kuću sa turskom krvi zalivena ognjišta. I te noći prijeđoše Taru i krenuše niz Donji Kolašin krijući se po šumama a noći putujući noseći u duši srpsko ime i vjeru hrišćansku sa nadom da će srpsko carstvo vaskrsnuti. Jer, svačija je sila do vremena a nevolja redom ide-da će oni koji prave zulume nad sirotinjom rajom dočekati da beže i potucaju istim ovijem putem neznajući ni kuda će.

Da bi se što dalje odmakli od krvava ognjišta i zavarali tragove, prijeđu rijeku Lim i nađoše se na padinama planine Zlatara u drugoj polovini osamnaestog vijeka. U jednoj dolini ispod Titerovca ugledaše manastir Mileševo kojem Turci bijagu skinuli krov i razrušili konake i ostale zgrade. Iznad manastira ugledaše veliku hrastovu šumu zvanu Vaoč koja beše požućela i više njega maleno selo Sedobro koje beše naseljeno Srbima.

Stari Simeun sa sinovima dođe u Vaoč i na vrhu šume napravi savardake i busare za zimnicu tačno uoči svetaga Arhanđela Mihaila i njega primiše za slavu da bi ih spasio od dalje propasti i skitanja. Tu ga pomogoše Srbi komšije dok iskrčiše nešto šume a jedan deo obradive zemlje dadoše im begovi Selmanovići iz Peselja da obrađuju i daju četvrtinu. I tako stari Simeun zasnova gnijezdo u Sedobru i tu umrije te ga sahraniše u njegovom imanju i osnovaše zasebno groblje.

Jedan od Simeunovih sinova ode u Sopotnicu i od njega postadoše Vulovići. Drugi mu ode u Bosnu pod Romaniju. Treći sin ode na Zlatar u selo Miševiće đe se rodi čuveni vojvoda Petar Bojović koji se proslavi u balkanskim i prvom svjetskom ratu. No, četvorti sin Bojo ostade u Sedobru đe mu se rodi sin Pero. U Pera se rodiše tri sina Todor, Mile i Andrija. (Pero je imao i četvrtog sina Veselina koji će roditi sina Jovana a ovaj sina Draga. Prema tome i ovaj tekst, tj ovo kazivanje treba prihvatiti sa rezervom. Primedba Dragoljuba I. Bojovića). Todor i Mile postadoše majstori građevinari. Pokriše i obnoviše manastir Mileševu, popraviše konake i okolne zidove oko manastira radeći dani a noći čuvajući sa oružjem od okolnih Turaka kojima ne beše po volji da se taj manastir obnovi. Mile ostade da pravi znamenite zgrade po Sandžaku a Todor ode u Crnu Goru koja tada beše postala kneževinom. Radeći po Drobnjacima i Nikšiću nađe se i na Cetinju te knjazu Nikoli napravi biljardu. Pošto je dovrši knjaz mu ponudi poklon. No, Todor mu zatraži da mu nabavi crkveno zvono da ponese manastiru Mileševi.

Knjaz to rado prihvati i nabavi zvono od osamdeset oka na koje mu dade dozvolu da ga turske vlasti ne smetaju. Todor natovari zvono i alat na svoga dorata kojega vođaše sa sobom da mu nosi majstorski alat. Zdravo Todor prijeđe Crnu Goru i na Tari tursku karaulu te ga Turci propustiše te donije zvono manastiru. Sagradi zvonaru, digoše zvono i poče da kuca prvi put od Kosova. No, okolnijem Turcima to ne beše po volji pa se skupiše sa oružjem i počeše se približavati manastiru da batale zvonaru i skinu zvono. No, Todor iskupi obližnje Srbe pa sa oružjem počeše da brane manastir. Dotle Todor pripremi dorata, objesi s jedne strane ćup meda a sa druge ćup masla i jednu pastrmu mesa pa krenu kod najglavnijeg Turčina u Prijepolju Tutmakovića kome dade poklone da mu Turci ne diraju zvonaru. Tutmaković posla asker te rašćera bašibozluk tako ostade manastir nedirnut.

Todor imadijaše sina Maksima koji postade čuveni građevinar. Todor umrije u Sedobru a Maksim oseli u Pljevlja đe pravljaše znamenite zgrade i obnovi Morački manastir.

Mile imadijaše pet sinova: Petar, Vlade, Ljubo, Savo i Milutin. Vlade ode po građevinarstvu, Ljubo za konjima prenoseći robu karavanskim poretkom. Petar i Milutin rađahu zemlju a Savo čuvaše stoku.

Andrija imadijaše tri sina: Milosava, Milana i Jaćima. Rađahu zemlju i držagu veliku stoku. Postadoše bogata i jaka familija.

Mile i Andrija pomriješe u Sedobru".

Ovim kazivanjima, većinom nepotpunim i nedorečenim ali iz srca izrečenim, Bojovići žele da potvrde svoje trajanje. Oni pišu svoju istoriju, dok istorijski podaci ćute i ništa ne govore o putu rodonačelnika Bojovića. Sva ova kazivanja ne daju elemente iz kojih bi se moglo tačno saznati odakle su i kada zaista došli Bojovići u Sedobro. Više puta smo istakli da to nije ni važno, važna je ljubav i želja da se to sazna. Moramo se opružiti prema guberu, kako kaže poslovica. Istoriju ne smemo falsifikovati ni pogrešno tumačiti, poruka je ljudi od struke. Pred oltarom istine ostanimo dostojanstveni u tami vekova. Jer, Bojovići imaju i prošlost i budućnost. I imaće je!

O plemenu Vasojevića u kome su Bojovići jedno od njegovih većih bratstava, pisano je mnogo. Takođe, o putu ovog bratstva iz Lijeve Rijeke, iz sela Lopata, u Trešnjevo (između Andrijevice i Berana). Posle jednog obračuna sa Turcima, 1737. godine, Bojovići napuštaju Trešnjevo. Jedan deo odlazi u Prvoševinu (danas selo Bojovići kod Andrijevice), drugi prelaze u selo Buče kod Berana, a neki su otišli prema Sjenici i Starom Vlahu. Bojoviće iz sela Sedobra nisam sagledao na ovom putu, kao ni na ostalim migracionim putevima plemena Vasojevića. Kako saopštava Radoslov-Jagoš Vešović u svojoj knjizi Pleme Vasojevići Bojovići se "medjusobno dijele prema potomstvu trojice braće Vuksana, Djeke i Stojana. Od Vuksana su većinom Bojovići u Prvoševinama, od Djeke iseljenici u Srbiji ...kao i Bojovići u Zagroju, od Stojana na Buču, u Beranama i drugim mestgima u Donjim Vasojevićima i Staroj Srbiji".

Srećna je okolnost da se na nadgrobnom spomeniku Bojovog praunuka Milosava nalaze godine rođenja i smrti Bojovog sina Pera (1810-1880). Zaključak se sam nameće i jednostavan je: Rodonačelnik Bojovića - Bojo je u selu Sedobru krajem osamnaestog veka, ostavljajući nam tako "knjigu" sa naslovom: Koliko rođenja toliko kolena.

Već dva veka Bojovići s ponosom i ljubavlju čitaju i rediguju ovu knjigu.

Druga generacija - generacija darivanja

Pero

U srednjem veku crkva manastira Mileševe bila je po rangu na drugom mestu, odmah iza prekrasne Nemanjine Studenice. Mileševu je sagradio princ Vladislav, od prvog septembra 1218. do 31 avgusta 1219. godine, i kralj od 1234. do 1243. godine, drugi sin Stefana Prvovenčanog i unuk Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića. Posvećena je Vaznesenju Hristovom. Od 1237. do 1594. godine u Mileševi su počivale mošti najvećeg srpskog prosvetitelja Rastka Nemanjića – Svetog Save. U Mileševi je 1554. godine osnovana štamparija. Pre štamparije radio je skriptorij (prepisivački centar), čiji je prvi pomen iz 1264. godine. Nemoguće je da prve komšije Mileševe - Bojovići - ne budu ozareni ovim veličanstvenim srpskim svetionikom.

Porušena i bez krova od 1782. godine, zatrpana muljem rečica Kosaćanke i Mileševke, obrasla drvećem, sama na stavama malenih kao zenica oka bistrih planinskih reka i kao ubogi sužanj vapila je za pomoć. Dobri ljudi ne zaboravljaju dobra dela, pogotovo slavnu Mileševu.

Bogati pravoslavni trgovci grada Prijepolja - žitelji otomanske imperije, zadojeni srpstvom i ljubavlju Mileševe, smogli su snage i kuražnosti da se obrate Topal Osman-paši i izdejstvuju ferman (dozvolu) da se manastir Mileševa obnovi.

Pokrenuto je i staro i mlado iz Prijepolja, Pljevalja, Priboja i šire okoline, da prilogom u novcu ili hrani pomognu obnovu Mileševe. Ni prilozi ubogih seljaka, ni veliki novac bogatih prijepoljskih trgovaca, nisu bili dovoljni da se umije, ulepša i obuče u ruho srpske devojke slavna Mileševa, što danas ponosito stoji u skupini najlepših darova koje nam je ostavilo doba Nemanjića. Nastojnici Mileševe, na čelu sa jeromonahom Makarijem Vujićem, koji je došao iz manastira Banje kod Priboja, bili su prinuđeni da se obrate za pomoć čak i srpskoj vladi u Beogradu. Knez Mihailo Obrenović odobrio je, u dva maha, ukupno 5600 groša za obnovu manastira.

Među prilozima i novcem, sakupljenim s ljubavlju i sa osećanjem ponosa Mileševom, bilo je i 50 groša zemljoradnika Pera Bojovića (1810-1880), sina jedinca Boja Bojovića iz sela Sedobra na domaku slavne Mileševe.

Bilo je potrebno samo dvadeset minuta hoda, putem preko Raskrsnice, pa niz Donju njivu, zatim pešačkom stazom kroz šumu Vaoč, pored Velike kose, da se stigne do Stjenčice na domaku Mileševe. Ovde je Pero zastao i pustio suzu. Pred njim Mileševa bez krova, zidovi vire… Tuga u srcu Bojovog sina.

U daljini, poput gorostasa, grad Mileševac, čuvar Mileševe, kao da kaže: šta čekaš, šta se odmaraš, nisi tako star, imaš samo 53 godine, požuri, idi … Pero obrisa suzu i krenu. Preskoči nekoliko oblutaka u rečici Kosaćanki, pređe bašte koje su Srbi otkupili od Turaka, učini još nekoliko koraka i iz svoje obravnice izvadi smotuljak, razdreši ga i spusti 50 groša na oltar Mileševe - oltar Bojovića. Dao je koliko je imao.

Bilo je to 1863. godine, one iste godine kad je Miša Anastasijević sagradio u Beogradu prekrasno zdanje današnjeg Univerziteta, na kome smo Ti i ja naučili da je smisao života: trajanje. Traje Mileševa i danas i trajaće uvek Ako Bog da i sa njome i Bojovići.

Polako, nogu pred nogu, uz strmu šumu Vaoč, putem kojim je i došao, Pero se vrati kući. Vetrovi sa Zlatara povijali su u njegovoj omanjoj baštici latice prekrasnih cvetova. Pero ih gleda ljubavlju Bojovića. Pomilova ih i među njima i jedan sa četiri lista. Na svakom listu čita po jedno ime: Todor, Mile, Andrija, Veselin.

Skupiše se i Perova četiri sina, popričaše kako je bilo u Mileševi. Za trenutak zaćutaše. Stajali su zamišljeni pred svojom i sudbinom Mileševe. Najstariji Todor, kako to obično biva, reče: odmori se tata mi ćemo nastaviti da radimo…

Sede Pero, umoran od puta, nasloni glavu na vredne žuljevite seljačke ruke. Razmišlja i u sebi zaključuje: ipak, ja sam srećan. Jeste da je teško vreme ali darovao sam ja Mileševu i još više potomstvo. Posle toliko vremena njegovo potomstvo kaže: zar je moglo biti lepšeg poklona. Četiri sina, četiri grane Bojovića. Istina, jednu je vreme već polomilo. Ostale su tri kao Sveto trojstvo koje je neuništivo.

Treća generacija - generacija neimara Mileševe

Todor, Mile, Andrija, Veselin

I nastaviše četiri Perova sina i u srcu i srcem. Ostaviće porod čija slika podseća na najdivniji vez, isprepleten i usnopljen u stog najlepšeg ploda, ploda Bojovića, ploda koji i danas rađa i traje poput Mileševe.

Sinovi Perovi neodvojivi su deo Mileševe. Oni su se tako i osećali. Na grobu Todorove supruge, u groblju Bojovića, u Sedobru, na omanjem kamenom krstu, koga i vreme i neprijatelji poštuju, slovima ljubavi, kao poruka vekovima, ispisano je: Ovde počiva Pejka drugovenčanog Todora Bojovića neimara Mileševe, predstavi se 1875. Ove reči poruke, zagrljene rečima ljubavi, uklesane su u večiti kamen trajanja, osam godina posle osvećenja Mileševe 1868. godine. Ne daju Bojovići i Mileševa da koprena zaborava bude navučena na čoveka i njegovo delo.

Todor, najstariji Perov sin, ostavio je najviše tragova na manastiru Mileševi, prilikom njene obnove od 1863. do 1868. godine. Njegovo delo je oltar, najsvetije mesto pravoslavlja, i ulazna zapadna vrata crkve. Radio je i kamene okvire prozora. Delo je to njegovo i njegovih dobrih komšija iz Sedobra. Todor je učestvovao i na gradnji Starog konaka, koji je podignut u vreme od 1863. do 1864. godine. Nabavio je, sa ostalima, i omanje zvono. Da objavi i najavi… Tebi, meni i vekovima.

Radeći u Mileševi i po selima, Todor je usavršio zanat. Dobrom majstoru vrata su svuda otvorena! Otvorio ih je Todor i na Cetinju, gradeći javne objekte. Crnogorski dvor dao mu je dozvolu da može da radi po celoj Crnoj Gori. Radio je na izgradnji mosta na Tari, 1868. godine, koga su ustanici zapalili 1875, da bi sprečili prelazak turske vojske. Nakon završetka izgradnje mosta na Tari, pljevaljski paša dao mu je dozvolu da može da radi po celom Turskom carstvu.

Vredni neimar Todor Bojović radio je i na obnovi manastira Pive o čemu postoji zapis: "Na 1871-1873 da se zna na svakom božijem sudu i pred poštenijem ljudima kako neimar Todor Bojović, u tri godine, s njegovim društvom prekriva sveto Uspenje, ono mu bilo na pomoć! A ktitornici svetog Uspenja s njegovim trudom i prilogom, u te tri godine, njegovu zamuku i njegovu društvu njihovu svekoliku zamuku (isplatiše) i sveto uspenije sa njegovim blagoslovom. Sve mu sretno bilo i što je vode popio kod svetog Uspenija, i za što se god rukama prifatio u zlato mu se okretalo! I podmiri se sa svojim u sve tri godine, da nema kusura ni jedne pare tražiti od svetog Uspenija, gospodin Todor Bojović iz Prijepolja".

U groblju Bojovića ima spomenika i lepih i onih od slabijeg kvaliteta kamena. Ima ih i ograđenih daskom i… Grob do groba, poređani jedan do drugog u stroju vekova, kazuju… Todorovog belega nema. Ne zna se gde mu je večna kuća, ali Todorovo delo traje i svetli svetlošću Mileševe i ljubavlju njegovih potomaka.

Drugi Perov sin Mile, za koga, zahvaljujući nadgrobnom spomeniku, znamo godinu rođenja i smrti (1838-1908), nije mnogo zaostajao za starijim bratom. I njegovo delo upisano je na svitku trajanja Mileševe.

Zapadno od crkve manastira Mileševe lociran je Novi konak, dugačka i lepa zgrada. Danas, malo neobična u jednom delu. Jedna strana konaka je duža od druge. Nabujala Mileševka je 1896. godine odnela deo konaka, dajući mu današnji izgled. Temelje ovog konaka postavio je i Mile Bojović sa brojnom družinom 1884. godine. Iznad ulaznih vrata konaka i danas piše: U ime boga postavi se temelj ovom zdanju 29. marta 1884. godine pod vladom sultana Hamida, trudom i revnosti g. Arhimandrita Teodosija (Veselica) i igumana Gedeona (Marića) s pomoću pravoslavnog naroda srpskog, pri tutorima g. Jaćimu (Veseličić) i Aleksija H. P. (Hadžipetrović) n. (neimar) Stefanović.

Koliko je Mileševa urezana u dušu i srce Bojovića, ma gde oni bili i ma kojim stazama svetom i vremenom pohodili, govori i pesma Milovog (1838-1908) unuka, Savovog (18??-1913) sina Mila Bojovića (1910-1987), zemljoradnika iz Velike Župe. Ja, Dragoljub (1938), Perovog Mila praunuk, s ljubavlju beležim ovu Milovu divnu pesmu sa željom da se ne zaboravi, pored fizičkog, ni duhovno delo Bojovića.

MANASTIR MILEŠEVA

Kraj rečice bistre Mileševke male

đe kraljevi srpski izabraše mjesto

da znamenje grade i da svijeće pale

da molitvu vežu za nebeski presto.

 

Podigoše lavru, dva kubeta vita

na njima krstovi od zlatna metala.

Bijel kao vila od tvrdog granita

kada sunce sija sa ruba Zlatara.

 

A unutar da vi’š kome noga kroči

znamenite freske išarale celog

ko čarobna slika zasjenu ti oči

i dva laka krila u Anđela belog.

 

Apostoli redom i proroci sveti

istoriju Hrista u slikama piše

nikad njina djela neće umrijeti

tu Svetoga Save tijelo sahraniše.

 

Kaluđeri služe na tvorčevom daru

i molitve tople upućuju bogu

razapetom Hristu i svetom oratoru

mir na zemlji traže i narodnu slogu.

 

Štampariju prvu Mileševa rodi

iz grobnice niče učitelja Sava

da Srbina uči i prosveti vodi

zadužbina slavna kralja Vladislava.

 

To kulturno dobro iz srednjega vjeka

Mileševa čuva za vremena dalja

da budućnost gleda dokle je čovjeka

tu bosanskog Tvrtka krunisaše kralja.

 

Kad Lazaru Turci posjekoše glavu

kad aždaja ljuta na Kosovo dođe

kada Sinan spali svetitelja Savu

samo tvrdi kamen što ostade vođe.

 

Porušiše zdanje, niz zid voda toči

ropska crna avet nad njima se vija

a freskama kopljem iskopaše oči

ali srpska nada opet otle sija.

 

To prokleto ropstvo pet vekova traja

dokle Karađorđe Srbijom zavlada

a kad Srbin skinu ropsko ime "raja"

zadužbinu carsku obnoviše tada.

 

Zazvoniše zvona, odjekuju gore

i zidine drevne Jerinina grada

i pitoma sela kuda Srbin ore

i planine đe čuva prebijela stada.

 

Što temelje tvrde u simbolu vjere

ostaviše rodu Nemanjići slavni

izvor đe se cvijeće istorije bere

da nas vjerom poji pouzdanjem hrani.

 

Kad Srbinu dođe do nevolje teške

što je nekad imo pod Zlatarom, evo

napoji ga duhom za borbe viteške

dok slobodu stekne – to je Mileševo.

 

 Kada je već reč o Mileševi zabeležimo i kazivanje jednog katolika, nemačkog hodočasnika, Melhiora Zajdlica, koji je vraćajući se iz Jerusalima, i prošavši kroz Mileševu, zabeležio u svojoj knjizi, objavljenoj 1576. godine, sledeće: Pomenuti manastir je u dobrom stanju, i dobro je očuvan sa crkvom, a posebno i sa slikama koje su ukrašene srebrom na grčki način. Tako nešto retko se može videti u hrišćanstvu, u malom broju crkava. Na jednom oltaru nalazi se jedan srebrni kivot u kojem leži, kako oni kažu, jedan arhiepiskop. U manastiru je bilo oko 60 duhovnih otaca, svi sa dugom kosom i odeveni u crno-sivu odeću. Oni vode jedan strog, častan i umeren život u čemu, po mome mišljenju, daleko prevazilaze naše sveštenstvo i monaštvo.

Druga dva Perova sina, Andrija i Veselin, brinula su, uglavnom, o imanju. Trebalo je obraditi njive razbacane širom sela, skupiti plodove napornog rada, pripremiti hranu i drva za zimu… Dočekati braću, vredne neimare.

Idući od Bojovića kuća za Donju Kosaticu putem preko Kruščanja, pa ispod Vasove glavice i manje zaravni zvane Ravan, naiđe se na Duboki potok. Kad se prođe potok, sa leve strane puta, je uzvišenje sa najvećom nadmorskom visinom od 783 metara. Zove se Veselinova kosa, po Perovom sinu Veselinu. Siroti Veselin kresao je hrastove da bi grane sa zelenim lišćem sakupio i složio u lisnik i tako pored sena, slame, pljeve i šaše imao šta da polaže stoci u toku zimskih dana. Iznenada je umro na ovom uzvišenju.

O suprugama ove generacije, malo znamo. Nose divna srpska imena: Pejka, Jevrosima, Božana… Nekima je vreme izbrisalo ime. Rođene su, uglavnom, u susednim selima i široj okolini Sedobra. Rodile su dvadeset potomaka. Lična karta ove generacije žena ostaje nepotpuna. Kazivanja ne pomažu. Ipak, zabeležimo jedno. Božana, supruga Andrijina, rodom iz Pravoševe, koja je živela kako piše u crkvenoj knjizi umrlih u manastiru Mileševi oko sto godina pila je mnogo, kažu da bi ublažila kašalj?!

Četvrta generacija - generacija trasiranja puteva

Kosta, Rade, Maksim, Miloš; Vladimir, Petar, Ljubisav, Savo, Milutin; Milosav, Milan, Jaćim, Mihailo, Rade; Jovan

Stablo Bojovića razgranalo se, grane otežale. Plodovi su padali na različita mesta. Četiri Perova sina, četiri grane Bojovića, četiri puta, kao četiri strane sveta, simbolikom i istinom, određuju dalji put porodice Bojović. Pomenimo sinove neimara Mileševe (Todor, Mile, Andrija, Veselin): Kosta, Rade, Maksim, Miloš; Vladimir, Petar, Ljubisav, Savo, Milutin; Milosav, Milan, Jaćim, Mihailo, Rade i Jovan.

Poslednji put su braća na zajedničkom ognjištu. U sledećoj generaciji, pojedinci se neće ni videti. Sinovi neimara Mileševe počeće da grade svoja porodična gnezda u drugim mestima, prostorno daleko, ljubavlju blizu Sedobra. Još uvek nije zaživelo: daleko od očiju, daleko od srca.

Todorov sin Maksim sviće svoje gnezdo u severnoj Crnoj Gori. Milov sin Savo, tačnije njegova supruga, igrom sudbine, u Velikoj Župi kod Prijepolja. Andrijin sin Rade krenuće put Čačka, a Veselinov sin Jovan sići će u Prijepolje. Prilikom obnove manastira Banje kod Priboja (1898-1902) Jovan je dao prilog od 11,10 groša kao građanin Prijepolja. Rodiće se nove nade, ostaće stari osmesi, ali će nastati i novi grobovi i ono: gde ja stadoh ti produži. Produžiće Bojovići i ovde i tamo.

Put ka severnoj Crnoj Gori prokrčiće Maksimov otac Todor. Kako to obično biva, otac i sin zajedno su radili, naročito po Crnoj Gori. Ovoga puta Todor i sin mu Maksim. Ostavljajući oca Todora u Sedobru, Maksim je u Crnu Goru krenuo preko Prijepolja, gde je prvo živeo kod Jovana, Veselinovog sina, a kasnije od njega i kupio kuću. Odatle je krenuo u Crnu Goru. Zaustavio se na obroncima Sinjajevine, u dolini rečice Platnice, u Lipovu, kod Kolašina, tu se oženio i ostavio porod i grobove Bojovića. Žena mu je umrla u Lipovu. Napustio je Lipovo i nastanio se u Pljevljima, gde se ponovo oženio i ostavio poroda.

Iver ne pada daleko od klade, kaže narodna poslovica, ili kakav otac takav sin. Maksim je nastavio Todorovo delo gradnje. Gradio je Maksim u Pljevljima, u Prijepolju, u Pivi. U Pljevljima je umivao manastir Svetu Trojicu baš kao i slavni mu otac slavnu Mileševu i radio na obnovi minareta Husein-pašine džamije, gradio je džamiju u centru Prijepolja od 1895 do 1900. godine, prekrivao pivski manastir i veštim udarcima svoje tesle i zvukom testere najavljivao buđenje limske doline; uspavane vekovima među ograncima Komova i Zlatara.

Natpis na kamenu, u manastiru Sveta Trojica, u Pljevljima, najbolje govori o građevinskoj delatnosti Maksima Bojovića. Nekada je urađeno i napisano da Ti i ja ne bi zaboravili: Godine 1933 sagradise ovaj kanal i ostale opravke izgradiše trudom i promislom arhimandrita Serafima Džarića starešine m-ra sv. Trojice sa bratstvom za dinara 140 hiljada. Zidarske radove obavio neimar Maksim Bojović sa sinovima Todorom i Ozrenom iz Plevalja.

Na kamenu, u neuništivoj svesci trajanja, zapisano je delo ruku Bojovića da kazuje potomcima o delu svojih predaka.

Kakav je put Maksimove braće Koste, Rada i Miloša, teško je ustanoviti. Najverovatnije, putevi su im se zaustavili negde u Srbiji. Rade je radio u Pirotehničkom zavodu i umro u Kragujevcu, Miloš, najverovatnije, u Užicu. Priča se da je mnogo pio i da je umro od pića. Na sačuvanoj fotografiji Koste, na kojoj se vide supruga i ćerka, na poleđini piše: Bratu Maksimu T. Bojoviću od brata Koste, narednika iz vojske 1876. i 1877. godine. Na osnovu nošnje supruge jasno je da se radi o nekom kraju Srbije. Ima indicija da je učestvovao na Solunskom frontu i da je došao sa činom kapetana, kao i da je muž njegove ćerke Dare posedovao knjižaru u Beogradu.

Milovi sinovi su Vladimir, Petar, Ljubisav, Savo i Milutin. Jevrosima je rodila Vladimira i Petra, a Stanija Ljubisava, Sava i Milutina. O svakome se može ispričati priča, kao i o svakom od Bojovića. I ova generacija je vezana za Mileševu. Vladimir je gradio most na rečici Kosaćanki, neposredno pored manastira Mileševe. Ispod mosta bila je tabla o gradnji mosta sa njegovim imenom. Spomenik je to dostojan poštovanja. Nije to spomenik samo Vladimiru, već i Todoru i Milu, jednom rečju Bojovićima. Mileševa traži, ali ume i da zahvali.

Prvi svetski rat (1914-1918) a i raniji kao i kasniji ratovi nisu poštedeli ni Bojoviće. Milov Petar služio je u drugom bataljonu četvrtog konjičkog puka - slavnih armija slavnih vojvoda Bojovića i Mišića, razboleo se, vratio sa fronta i u četrdeset drugoj godini umro u Sedobru. I na Bregalnici i na Ceru - svetionicima srpske istorije, Bojovići iz Sedobra, životima svojim branili su svoju Srbiju.

Ljubisav -čiča Ljubo- u mladosti je bio kirajdžija. Pamtim ga u njegovoj dubokoj starosti, voleo je da popije. Sa zadovoljstvom, krijući od oca, donosio sam mu kao gimnazijalac, iz magaze, džezvu rakije. Satima je stajao i pričao na prozoru svoje kuće, podgrejan rakijom. Da sam znao, u to vreme, da iskoristim njegovo pričanje, koliko bi ova priča o Bojovićima bila potpunija?! Imaj potomče ovo na umu.

Kad se krene putem od Ratoševice prema Ornici na Kruščanju, kroz šumu Vaoč, na sredokraći puta, na manjem uzvišenju, ima jedan kamen, mali. Čiča Ljubo vraćajući ovce sa paše, najčešće iz Rijeke i Bavana, imao je običaj da predveče sedne na ovaj kamen i odmori se. Na ramenu torba, unutra čanak sa mirisom sira, mrve hleba; o pojasu visi britva sa koricama od roga. Između nogu čvornovata drvena tojaga. Na njoj naslonjena Ljubova bela glava. Ljubo sedi, a ovce već pasu na Ornici. Mi ispod Velike glavice gledamo kad će da ustane i da ovce stigne, a on sedi li sedi i odmara stare kosti, pritisnute decenijama godina. Ovo mesto po čiča Ljubu nazvano je Čičina stolica.

Savo i Milutin, kad su se braća podelila, naselili su se na imanju zvanom Lazarevina, nešto severnije od kuća matice u Sedobru. U Drugom balkanskom ratu (1913), strašnom i sa velikim žrtvama, Srbi su pobedili Bugare na Bregalnici, ali je Savo tamo ostao. U onom glasovitom srpskom: Kumanovo za Kosovo, Bregalnicu za Slivnicu učestvovao je i Savo, dajući i svoj život. Nakon njegove smrti, Savova supruga Leka Sredojević napustila je Sedobro i vratila se sa decom (Mile i Milenko) u svoje mesto rođenja, u Veliku Župu, u zaseok Svetu Goru kod Prijepolja. Trasiran je još jedan novi put, na već stvorenoj raskrsnici. Pored puta za Lipovo, sa ogrankom za Pljevlja, imamo i put za Veliku Župu. Savov brat Milutin (1880-1942) završio je život pod ledom. Ubili su ga muslimani, 1942. godine, u Drugom svetskom ratu (1941-1945) i bacili u vodu. I to znate gde? Kod Viline vode u blizini Mileševe - radosti Bojovića.

Andrijini i Božanini sinovi: Milosav, Milan, Jaćim, Mihailo i Rade imaju različite životne staze. Najmlađi sin Rade krenuo je put Čačka. Kada i gde se zaustavio nepoznato je. Poroda nije ostavio. Njegov nešto stariji brat Mihailo ubijen je od turskih svatova u okolini Raške, gde mu je i grob. Bio je kirajdžija. Milan je u Prvom svetskom ratu interniran u zarobljeništvo, gde je delimično naučio nemački. Jaćim, sitan rastom, često je bio bolešljiv. Milosav je nespretno pao sa konja, razboleo se i ubrzo umro. Milosavu je umro veliki broj dece, kako kasnija kazivanja govore: "kad je bio veliki pomor". Većini od njih obrada zemlje i držanje stoke bilo je glavno zanimanje.

Mnogi grobovi ove generacije nisu na groblju Bojovića u Sedobru, groblju ispod Bojovića kuća i iznad asfaltnog puta kojim prolaze namernici i generacije. Sine i sinovče, kad god prođeš ovim putem pokloni se senima tvojih predaka i seti se ostalih Bojovića.

Teško je kad umre majka, a sinovima ove generacije majke su umirale. Retko je da se neki od domaćina ove generacije nije ženio više puta. Ne radi se o moralnim normama i razvodima, jednostavno, radi se o prirodnim zakonima i težini života. Pomenimo imena supruga ove generacije, jer lepšeg imena nema od imena majke: Krstina, Vukosava, Stamena, Anica, Petra, Leka, Mara, Milica, Rosa… Došle su sa Dušmanića, iz Rogušja, Kolovrata, Bjelobaba, Kosatice, Drenove, Potrlice…, mesta iz okoline, da sa muževima, u osunčanom Sedobru i staroj Breznici (Pljevlja), podele svu težinu i radost življenja.

Peta generacija - generacija drugobratučeda

Risto, Dušan, Todor, Ozren; Ilija, Živko, Obrad; Bojo, Radoš, Radenko; Todor, Mihailo, Pero, Vojislav; Mile, Milenko; Miladin, Milić; Miloš, Andrija, Dragomir; Ilija; Drago.

Čitajući Bojovu knjigu, knjigu rodonačelnika Bojovića, stižemo do Tvoga i moga oca, do generacije drugobratučeda, kolena koga štite svi zakoni krvnog srodstva. Pozitivno pravo u sledećim generacijama može i da greši, Mileševa ni u kom slučaju.

Sa grana drveta Bojovića padaju plodovi. Maksim je podario Tebi, meni i vremenu: Rista, Dušana, Todora i Ozrena; Vladimir Iliju, Živka i Obrada; Petar Boja, Radoša i Radenka; Ljubisav Todora, Mihaila, Pera i Vojislava; Savo Mila i Milenka; Milutin Miladina i Milića; Milan Miloša, Andriju i Dragomira; Jaćim Iliju i Jovan Draga. Brojna lepa lica kćeri zalivaće, osmehom i suzom, neko novo stablo sreće u novim sredinama, novim rodoslovima čovekovog trajanja.

Dvadeset i tri muške glave ove generacije, dvadeset i tri ognjišta sa izvijenim dimovima u Lipovu, Pljevljima, Velikoj Župi i Sedobru. Na dvadeset tri stranice Bojove knjige čitamo dvadeset i tri životne priče.

Prvi plač deteta je proizvod ljubavi. Kakve su bile ljubavi naših očeva ostaće tajna. Nećemo je ni otkrivati, ali su sve ljubavi bile iste: mladalačka laganja i mladalačka obećavanja. U Sedobru se devojci mogao obećati samo težak život i zajednički rad. 

Najduži put, na putu ljubavi, morao je da prevali Ilija Jaćimov da stigne do Starog Vlaha i sela Štitkova, i da tamo ugrabi svoju draganu Radmilu; tamo gde su bili dvori knezova Raškovića koji se pridružiše Karađorđu kad ono, u Prvom srpskom ustanku, njegove vojvode postaviše svoje šančeve u Kosatici i Rasnu i jurišahu na Prijepolje 1809. godine. Pero Ljubisavljev otišao je po Dobrinku do Zvjezda, Radoš Petrov do Ojkovice po Angelinu koja življaše kod Mirosavića kao siroče, u Bistrici. Do Bistrice je otišao Miloš Milanov po Andrijanu. Miladin Milutinov je morao da pređe Lim i da ode u Toce po Danojlu, zatim po Spasu u Drenovu. Todor Ljubisavljev, takođe, na Dušmaniće po Rosu, a onda na Bjelobabe po Milku. Bojo Petrov da pređe Mileševku i popne se na Bjelobabe po Zorku. Ilija i Živko, sinovi Vladimirovi, nisu išli daleko, kao ni Ljubisavljev Vojislav. Doveli su iz Sedobra Ilija Krstinu, Živko Julku, a Vojislav Milenku. Ilija će morati i do Bistrice po Stoju a onda, treći put, u Rasno po Jovanku. Ni Miliću Milutinovom nije bilo daleko do Podvinja u Sedobru da ode po Milenu, kao ni Dragomiru Milanovom da se spusti do dna Sedobra i dovede Joku. Oni koji su napustili Sedobro, pre ženidbe, Obrad Vladimirov, Mihailo Ljubisavljev, Andrija Milanov oženiće svoje supruge iz susednih sela ili novih sredina. Radenko Petrov nije ni stigao da se oženi, a za Draga Jovanovog ne znamo ni da li je ženjen.

Risto Maksimov oženiće Simanu u Lipovu iz Lipova, drugi sin Maksimov Dušan nikad neće osetiti slast zajedničke ljubavi, treći sin Todor posle Julke naći će u Pljevljima svoju Ljubicu, dok će najmlađi Ozren ubrzo napustiti Milojku.

Mile i Milenko, Savovi sinovi, oženiće se devojkama iz Velike Župe, iz porodica Nestorović i Čaraveša.

Iz ovih ljubavi rodiće se najbrojnija generacija muških glava, kćeri je bilo nešto manje. Stasite su i lepe kao i braća im.

Najstariji iz ove generacije, Risto Maksimov, rođen je 1870. godine. Najmlađi su Dragomir Milanov, rodjen 1926. godine i Obrad (1927-1993) Vladimirov. Raspon je to od pedeset i sedam godina i vreme Berlinskog kongresa (1878), kad su se rodile Srbija i Crna Gora, vreme Balkanskih ratova (1912, 1913), kad je Turska za uvek otišla sa ovih prostora, Prvog svetskog rata (1914-1918), stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca (1918). Breme do bremena istorijskih događaja. Rođeni su u teškim vremenima, a većina ih je doživela i najstrašniji rat među ratovima: Drugi svetski rat (1941-1945), a pojedinci i tužni raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (juna meseca 1991).

Rođeni su i umrli, naši očevi a Tvoji preci, godine:

1870-1936 Risto Maksimov

1874-1976 Dušan Maksimov

1897-1980 Ilija Vladimirov

19??- 1941 Drago Jovanov

1900-1980 Todor Ljubisavljev

1900-1987 Todor Maksimov

1901-1985 Miloš Milanov

1902-1993 Bojo Petrov

1903-1982 Živko Vladimirov

1903-1993 Ozren Maksimov

1907-1941 Radoš Petrov

1909-1979 Mihailo Ljubisavljev

1910-1987 Mile Savov

1911-1987 Ilija Jaćimov

1912-1941 Pero Ljubisavljev

1912-1954 Milenko Savov

1912-1990 Miladin Milutinov

1913-1993 Vojislav Ljubisavljev

1915-1941 Radenko Petrov

1923-2002 Andrija Milanov

1925-2004 Milić Milutinov

1926-2002 Dragomir Milanov

1927-1993 Obrad Vladimirov

Život mora ići dalje. Pri porođajima većine naših majki nije bilo lekara i medicinskih sestara, pripremljenih inkubatora… Zadesi se obično po neka od jetrva, pa ponekad i zarđali nož, srp ili kosijer da preseče pupčanu vrpcu i najavi samostalnost življenja. Bešika od drveta, unutra slama i najlepše od svih plakanja. Počinje život u Sedobru i …

Kako je i običaj, usledilo je krštenje, gde drugde nego u manastiru Mileševi. Svaka od familija Bojovića ima svoga kuma u porodici Drobnjaka, komšija u selu Sedobru.

Raste Tvoj i moj tata. Ubrzo stiže i osamnaest leta. Putevi mladalačkih ljubavi uglavnom su zatvoreni. Udruženi sa suprugama počinju novi život, život sa obavezama. Dok su bili deca, čuvali su ovce i goveda, lomili klenove grančice jaradima u proleće, terali ovce do Ratoševice, reke Kosaćanke, pravili krbulje i brali jagode, egali po Vaoču, dozivali se. Udvarali se čobanicama u Trnjazama i Žestanju, igrali gudže ispod Velike glavice ili Ornici, krili se po kućerima, dobijali batine ispod i preko fistana. Brisali iz svesti age i begove. Neko završio osnovnu školu u Mileševi, neko i nije. Život će ih opismeniti. Postajali su ozbiljniji i snažniji. Mladalačke ruke ojačale. Upregnuti u jaram, čekali su mukajući Malonja i Boronja da te ruke mladosti prihvate ralo – osnovu života. Jer, dok škripi ralo i u toru bleje ovce i muču goveda, lako je i lepo, u Sedobru, radovati se jutarnjim svitanjima.

Osnovna delatnost ove generacije je zemljoradnja i stočarstvo, i onih u Sedobru i onih u Velikoj Župi. U gradu Pljevljima je drugačije, što je i prirodno. Dopunsko zanimanje ove generacije je neimarstvo.

Opišimo ralo i jaram - osnovu svih radosti Bojovića. Sagledajmo ove jednostavne i skromne naprave, već uveliko zaboravljene, sa kojima su građene vizije sutrašnjeg i svih budućih dana ove i prethodnih generacija Bojovića u Sedobru.

Ralo je napravljeno od drveta, izuzev metalnog raonika. Delovi rala su: gredelj, rukohvat, kozlac, lopatica, postavak i metalni raonik. Gredelj je nešto duža pravougaona greda, na vrhu poprečno probušena za provlačenje drvenog klina koji pridržava dvodelnu gužvu kojom se gredelj pričvršćuje za jaram. Na suprotnom delu gredelja su dve, po visini, probušene veće pravougaone rupe kroz koje je provučen kozlac i rukohvat rala. I rukohvat i kozlac fiksirani su za gredelj drvenim klinovima. Paralelan gredelju je postavak koji klizi po brazdi. U postavak su, s gornje strane, učvršćeni rukohvat i kozlac, kozlac prolazeći kroz lopaticu a rukohvat je prihvatajući. Kozlac je pravougaonog oblika, na gornjem delu oblikovan je za šaku. Rukohvat je u odnosu na kozlac nešto koso postavljen i na svom vrhu ima držač za ruku u vidu ćiriličnog slova G. Postavak je s donje strane polukružno oblikovan i učvršćen je u lopaticu. Na lopaticu je navučen metalni raonik. Uloga lopatice je da prihvati i prevrne izoranu zemlju. Dubina brazde se regulisala spuštanjem gredelja na kozlacu, tako što se gredelj spusti ili podigne, zatim se drvenim klinom kozlac i gredelj fiksiraju. Gredelj se pravi od smrekovog drveta da bi ralo bilo lakše. Ostali delovi rađeni su većinom od bukovog drveta.

Ralo se za jaram vezuje dvodelnom račicom. Jedan krug račice se navuče na gredelj i fiksira drvenim klinom koji je provučen kroz rupu na vrhu gredelja, a drugi deo račice se otpozadi obavije oko jarma, zatim zavornjem fiksira za jaram.

Jaram je pravougaono istesana drvena greda, najčešće rađena od bukovog drveta, zadebljana na sredini i na krajevima. Zadebljanja na krajevima su polukružno oblikovana da ne žuljaju vrat vola. Na jarmu se nalazi pet rupa: jedna u sredini jarma za provlačenje zavornja i po dve na krajevima za provlačenje teljiga. Drvenom gužvom (račica može biti jednodelna i dvodelna) i zavornjem se za jaram učvršćuju sve vrste ruda (ruda rala, ruda kola, saonica, vlačeg). Rupe za teljige su nešto većeg prečnika. Kroz rupe se uvlače teljizi sa kojima su volovi upregnuti u jaram. Teljig se najčešće pravi od jasenovog drveta, tako što se drvo, okruglog oblika, prvo nagori na sredini, zatim usuče na delu gde se savija, da ne bi puklo, i na kraju oblikuje prema širini rupa na jarmu, tj. prema širini vrata vola. Teljig se u jaram uvlači sa donje strane, obuhvatajući vrat vola, odnosno volova. Delovi teljiga koji izviruju iz jarma na gornjoj strani nisu iste dužine. Krak teljiga na spoljnoj strani je nešto duži da ne bi ispadao iz jarma i da može delimično da klizi kroz rupu jarma, prateći hod vola. Kraj teljiga, prema zavornju, je toliko dugačak da se kroz njega, u izbušenoj rupi, može provući špica (drvena oblikovana grančica) koja drži teljig da ne ispadne iz jarma.

Ralo i jaram su spremni i u Sedobru i u Velikoj Župi. Možemo zaorati prvu brazdu naših očeva i naših dedova - brazdu Bojovića i brazdu vekova. Neka to bude u proleće i neka bude ili u Ražovištu ili u Velikim njivama, može i u zaseoku Sveta Gora u Velikoj Župi. Svejedno, ralo škripi na isti način i tu i tamo, u svakoj njivi isto. Međutim, ako očekuješ da ti se da, moraš i dati. Svejedno čoveku ili njivi. Njiva traži hranu - đubre.

Đubre se izvlačilo, ispred štale, na njivu u jesen ili zimi, na saonicama ili drvenim kolima sa četiri drvena točka. Ostavljalo se u manjim gomilama na kraćim rastojanjima. Pre početka oranja rasturalo se po njivi da bi se zaoralo. Njive su se đubrile i tako što su u njivama pravljeni dvodelni torovi. Jedan tor je služio za mužu, a drugi za stoku u toku noći. Pored tora je bio kućer u kome je neko spavao. Pored kućera je obično bio i pas. Torovi su zajedno sa kućerom premeštani po njivi s jednog mesta na drugo i tako se njiva đubrila.

Pre samog početka oranja činjene su određene pripreme. Žito se moralo zagasiti. Volovima je na nekoliko dana pre početka oranja pojačana ishrana. Davalo im se više sena nego slame, a ako je imalo davalo im se i zobi. Popravljani su delovi na ralu. Pripremljeni su jaram i drljača. Sve je to urađeno pre puštanja prve brazde. U jaram su upregnuti stari volovi, ili stari vo i junac, koji bi se sa starim volom naučio poslu koji ga očekuje. Kao i ljudima i životinjama su davana imena. Svaki vo, svako goveče, ovca ili koza imala je svoje ime. Konji su dobijali imena na osnovu boje dlake: dorat, zekan itd.

Krajem februara ili u martu, ako su to vremenski uslovi dozvoljavali, počinjalo se sa oranjem. Prvog dana oranja lomi se podbrazdovnica. Domaćica za doručak ispeče presan hleb. Domaćin ga pre početka jela slomi na jarmu, prekrsti se i da po jedan komad volovima, a zatim nastavlja da doručkuje. Sve to za sretan početak i berićetnu godinu. U toku dana izore se samo toliko koliko može biti završeno, jer sledi sejanje i vlačenje pooranog. Žito se seje rukom iz obravnice. Torba je obešena o levo rame, levom rukom se pridržava a desnom šakom se zahvata žito i u širokim zamasima razbacuje po njivi, idući s jednog na drugi kraj. Nakon sejanja sledi vlačenje drljačom, koja je za jaram vezana vlačegom, a za drljaču krčelom. Na drljaču se stavlja teret, najčešće kamen. Težina tereta zavisi od rastresitosti zemljišta. Tako se radi sve dok njiva ne bude poorana. Kada je sve gotovo, preko poorane i posejane njive pusti se jedna do dve brazde za odvod kiše.

Zemlja u imanjima Bojovića nije izrazito plodna. Ima je različitih vrsta, uglavnom dominira takozvana smonica (zemlja sa dosta gline) i rastovača (zemlja crvenkaste boje). Istina, ima i rastresitih zemljišta, što zavisi od položaja njive u selu. Ipak, ako je rodna godina zemlja daje dobar plod.

Oranje je vršeno u proleće i jesen, što je zavisilo od žitarica. Sejao se krupnik, pšenica, zob, raž, ječam, heljda i kukuruz. U kukuruzu se sejao pasulj i tikve. Nije se koristilo posebno zemljište za pasulj.

Do pristizanja ploda obavljane su posebne radnje u žitu i kukuruzu. U žitu se pristupalo pljevljenju: čupanje svih korova (naročito je bila raširena palamida) i to prema potrebi, nezavisno od veličine stabljike. Kukuruz se prvo okopavao, jer se sejao razbacivanjem, kao i žito, tako da se okopavanjem ostavljala samo po jedna stabljika na određenim rastojanjima. Posle izvesnog vremena, kad stabljika malo poodraste, pristupa se ogrtanju kukuruza koje sa sastojalo u navlačenju zemlje oko stabljike i uništavanju eventualnih korova.

Žito je za berbu pristizalo u junu i julu, kukuruz u septembru.

Žito se žnjelo, u postatima, srpom, pojedinačno ili mobom, najčešće samo članova uže porodice. Rukom se hvatala veća količina strukova i srpom odsecala, potom spuštala na zemlju na određenim rastojanjima, grupišući tako na jednom mestu više rukoveti. Iza žetelaca išli su muškarci koji su skupljali gomile rukoveti, stavljali ih na drveni prut, vezivali i tako dobijali formirane snopove, ostavljajući ih na mestu gde je snop vezan. Veličina snopa je zavisila od dužine pruća, koje se pre upotrebe potapalo u močilima da bi se lakše usukalo i dobila omča kroz koju bi se provlačio deblji kraj pruta. Nastojalo se da snopovi budu približno isti. Uveče su snopovi sakupljani i trpani u devetake (devet snopova), širom njive. Posle određenog vremena, kada se snopovi sami od sebe slegnu, devetaci su pretrpavani u krstine (trinaest snopova), obično na dnu njive ili blizu puta gde mogu prići kola. I devetak i krstina, kao i stog, kasnije imaju funkciju da spreče zakišnjavanje, odnosno da se sačuva klas, tačnije plod.

Koristeći rosu, noću ili rano ujutru da klasovi ne bi otpadali, krstine su se prevlačile drvenim kolima sa izrazito širokim osovinama na guvno. Prevučene krstine trpane su, neposredno pored guvna, u stogove. Bojo je imao svoje guvno; Ilija i Živko vrli su na Ilijinom guvnu; Na Vojkovom guvnu vrli su Vojko i udova Perova Dobrinka; Todor je imao svoje guvno u Rujeviku, dok su Miloš i Ilija imali svoja guvna na Zborištu.

Pre početka vršidbe trebalo je pripremiti guvno. Priprema se sastojala u nabijanju zemlje kako žito ne bi propadalo u zemlju. Obično se to radilo posle kiše. Međutim, ako je nije bilo, dovlačila se voda i kvasilo guvno. Uvođeni su jedan ili više konja, vezani za vratove posebnim omčama, na koje se stavljala drvena kuka za koju je bio vezan jedan kraj konopca, dok je drugi bio vezan za stožer (kolac u sredini guvna). Teranjem konja oko stožera konopac se namotavao na stožer i kad se konji približe stožeru komanduje se opetači: konji se, uz pomoć kamdžije, okreću, kuka se premešta na vrat drugog konja i tako sve u krug dok se zemlja ne nabije dobro. Konji moraju imati ravne metalne potkovice.

Vršidba se sastoji od postavljanja razveženih snopova na guvno. Konji se uvode na postavljeno žito i teraju u krug sve dok klasovi ne otpadnu i rastresu se a slama bude izlomljena i usitnjena. Žito se u toku vršidbe najmanje tri puta pretresa drvenim vilama da bi zrnevlje palo na zemlju. Kad se žito ovršilo izbacuje se slama a zrnevlje sa plevom skuplja na sredinu guvna, očekujući večernji povetarac koji će razdvojiti zrnevlje od pljeve. Širokom drvenom lopatom hvata se žito i pljeva i baca u vis; vetar odvaja pljevu u stranu a zrnevlje pada na gomilu. Nakon toga žito se stavlja u vreće i odnosi u ambar, koji je obično pored kuće. Pljeva se stavlja u pljevnicu a slama trpa u stogove, neposredno pored guvna, obično ujutru kad ima rose.

Ambar je omanja drvena zgrada izdignuta iznad zemlje na četiri ugaona kamena da dno ambara ne bi povuklo vlagu. Unutrašnjost ambara je podeljena na više delova, tzv. prijeseke. U svaki od prijeseka stavljala se samo jedna vrsta žita.

Kad zatreba brašna žito se uzima iz ambara, stavlja u vreće i konjem tera u vodenicu, gde se melje. Vodeničar dobija svoj deo brašna, zvani ujam.

Hleb je obezbeđen. Ono najvažnije u Sedobru.

Kukuruz obično dospeva u septembru. Žanje se srpom i obično lageruje na guvnu ili slaže na ivicu njive. Plod se odvaja od stabljike ručno - komišanjem. Komišanje se obavljalo često putem moba i najčešće uveče. Mobu su sačinjavali ne samo rođaci već i drugi stanovnici sela, pogotovo mladi, jer je komišanje bilo pored korisnosti posla i simpatična zabava za mlade, koji su se rado odazivali. Forma ispomoći zvana moba, organizovala se i u drugim vidovima delatnosti: oranje, kopanje kukuruza, žetva, kosidba itd.

Okomišane stabljike kukuruza (šaša) povezivale su se rakitovim prućem u kućice, koje su kasnije trpane u stog, a klipovi kukuruza odlagali se u salaš koji je, kao i ambar, bio izdignut iznad zemlje, uzan i dugačak, opleten sa strane prućem ili uzanim zakovanim daskama. Sve to radi cirkulacije vazduha i bržeg sušenja kukuruza. Služio je za ishranu kako ljudi tako i životinja. Nalazio se, kao i ambar, u neposrednoj blizini kuće.

Stočarstvo je, pored zemljoradnje, bilo glavna privredna grana. Od stoke su gajene ovce, goveda, koze, jedna ili dve svinje i po neki konj, koji je služio kao tovarna životinja, i nešto malo živine, uglavnom kokoške. Stoka je pored mesa, mlečnih proizvoda i vune, bila i izvor novca. Kao i njivi, i stoci se poklanjala posebna pažnja. Najviše se mislilo o njenoj ishrani. Zato je livadama poklanjana velika pažnja, jer livada je davala seno i otavu (drugo košenje trave), a služila je u određeno doba godine i kao pasište za stoku, samo do određenog perioda kad se livada morala otrebiti i kad je stoci bio zabranjen ulaz sve do posle kosidbe trave, odnosno sijena. Sijeno se trpalo u stogove sijena koji su osigurani lemezovima i čuvali se u kotaru koji je, najčešće, bio u samoj livadi. Kotari su, uglavnom, bili ograđeni vrljikama. Zimi se sijeno prevlačilo do štale, a korišćeno je i pored samog kotara gde se polagalo ovcama, odnosno stoci.

Zajedničko seosko pasište bilo je u Vaoču, gde su na Kruščanju (deo Vaoča bez drveća, obrastao trnjem i sa relativno dosta trave i vode) pasle ovce, a goveda brstila hrastovu šumu po celom Vaoču. Vrlo često znalo se da se goveda odbiju u Vaoč u kome su celog dana bez čobana i uveče se sama vrate kući. Bilo je i slučajeva da su se ovce davane na ispašu drugim domaćinima u selu i van sela uz određeni dogovor. Stoku su obično čuvala odrasla deca ili stariji ljudi.

Povrtarstvom se nisu bavili, jer nije bilo uslova za to. Sađen je uglavnom krompir koji se zimi čuvao u trapu.

I voćarstvu se poklanjala pažnja, ali tek sredinom dvadestog veka, pogotovo šljivi, koja u vreme turske dominacije u ovim krajevima nije bila omiljeno voće, nasuprot kruški od koje se pravila sita (vrlo gust sladak sok) i koju su muslimani obilato koristili. Potvrdu tome daju brojne vrste krušaka u imanjima Bojovića: stranjanka, sijerak, begovača, buzdovanka, jeribasma, budala, takiša, mednik, dolkrhan, maca, tepavac, mušćija, građanka, indžirica, ozimača, kaludjerka. Od jabuka pomenimo: šareniku, petrovaču, bećamliju, kožaru, senabiju, bedriku, popadiju u zadnje vreme i delišes i jonatan. Jabuke su ostavljane za zimu u svežem i osušenom stanju, na tzv. niskama. Ostavljane su i kruške zvane budale i to obično u slami i senu da bi ugnjilele. Tada su postajale veoma ukusne za jelo. Ostavljana je i vodnjika (najčešće kruška takiša stavljena u vodu) koja se rado koristila zimi. Bilo je i trešanja, uglavnom samoniklih, pogotovo jedna vrsta krupne trešnje, zvane aršlama. Od divljih voćaka, u imanjima Bojovića, dominira jabuka zvana zukva i kruška zvana divljaka. Zukva se nije koristila, dok su pojedine vrste divljaka stavljane u džibru za rakiju. Ima i izvestan broj oraha koji su, uglavnom, samonikli. Pojedinci su i kalemili određena stabla, pogotovo divlju krušku koja je odlična podloga. Prilikom sađenja voća nisu uvek po propisu kopane rupe, barem u većini slučajeva. Bilo je i slučajeva da se samo ćuskijom napravi rupa u zemlji i posadi šljiva, koja se u većini slučajeva i primila. Uglavnom sva zemljišta Bojovića pogodna su za sađenje voća.

Vremenom je kao dominantna voćka preovladala šljiva, koja je u ranijem periodu gajena samo po udutima i van njiva. Sećam se kad je sin ocu zasadio šljivu u sred njive da se otac grdno naljutio, jer prvo hleb, pa ostalo, zaključio je otac. Kasnije se to izmenilo pa su šljive sađene i po njivama. Dominira šljiva ranka i požeška šljiva, zatim šljiva nešto krupnijeg ploda zvana durgulja i sitnijeg zvana piskavac. Od šljive se dobijala rakija, ali i pekmez, kao i sušena šljiva koja se sušila u specijalno napravljenim pušnicama. Zahvaljujući šljivi osnovno piće Bojovića i u radosti i u žalosti je rakija šljivovica. Rakija je pravljena i od krušaka tzv. kruška, i veoma je cenjeno piće. Čuvana je u drvenim buradima, obično u magazi. Iz bureta se vadila vrgom ili džezvom. Džibra, odnosno proizvodi od voća pre pečenja rakije, čuvani su u velikim drvenim kacama koje su bile u posebnim zgradama zvanim kačare. Skoro svako domaćinstvo posedovalo je ovakvu zgradu. Vinova loza služi samo kao ukras ispred kuće.

Od drveća, na imanjima Bojovića najzastupljeniji je hrast (cer, rap i bjel), dren, klen, grab, brest, jasen, vrba (rakita), trn (glog, trnjina), nešto manje breza i sporadično javor. Nakon zasađivanja šume Vaoč (ariš, bor, srebrna jela, smreka) od strane Šumske sekcije, 1960. godine, oko kuća Bojovića nalazi se i veći broj borova, koje su pojedinci zasadili, a kako se radi o blizini šume Vaoč i samonikli. Drvo je služilo, pored ostalog, za ogrev, naročito hrast ali su se koristile i krlje, vađene na Kruščanju, kao i brstine (grane od lisnika). Ognjišta su potpaljivana lučem koji je korišćen, po potrebi, i za osvetljenje, naporedo sa lampama na gas.

Deoba braće ove generacije, uglavnom se odigrala pre i između Prvog (1914-1918) i Drugog svetskog rata (1941-1945). Najkasnije su se podelili Milanovi sinovi: Miloš, Dragomir i Andrija, 1952. godine.

Ilija (1911-1987) Jaćimov nasledio je od oca oko 7 hektara zemlje, što njiva, livada i šume. Imanje mu se prostiralo na potezima Velike njive, Njiva u potoku, Njiva u Dorovini, Njiva iza štale, u Čorićima (Kosatica), Njiva u Klincu. Livade u Velikoj livadi, Volujskoj livadi, Krčevina. Gaj iznad kuće.

Milošu (1901-1985) Milanovom pripalo je oko 6 hektara. Njive: Ispod vode, Ispod groblja, Velike njive, Crniljevo (koje će ustupiti kćeri Milici udatoj za Bujaković Vula koji će doći sa Gvozda i namestiti tu kuću i sahraniti roditelje u groblju Bojovića). Livade: Ispod vode, Veliko polje (Kalemi), Krčevina i u Čorićima.

Andrija Milanov je prodao svoj deo.

Dragomir Milanov je nasledio oko 6 hektara. Njive: Čerga, Iza kuće. Livade: Volujska livada.

Vojislav (1913-1993) Ljubisavljev nasledio je oko 4 hektara. Njive: Donja njiva, Donje selo, Okućnica. Livade: Guvno, Velika livada. Gaj ispod Donje njive.

Pero (1912-1941) Ljubisavljev oko 4 hektara. Njive: Donja njiva, Donje selo, Okućnica. Livade: Velika Livada, Veliko polje (Dolašice).

Todor (1900-1980) je nasledio deo u Rujeviku, ali ga je prodao kada je sišao u Peselja (zaseok Sedobra) gde mu se danas nalaze deca i njihove kuće.

Ilija (1897-1980) Vladimirov nasledio je oko 6 hektara. Njive: Ražovište, Donje selo, Rujevik, Pod glavicom, Taševo (kasnije prodato), Guvno. Livade: Velika livada.

Živko (1903-1982) Vladimirov nasledio je oko 6 hektara. Njive: Ražovište, Okućnica, Rujevik, Pod glavicom, Donje selo. Livade: Velika Livada, Veliko polje (Dolašice).

Obrad (1927-1993) Vladimirov kolonizacijom u Mramorak (Vojvodina) nije koristio svoj deo. Njegov deo koristili su braća Ilija i Živko. Pravno je regulisano da kolonisti u Vojvodinu ne mogu koristiti svoje zemljište u Sedobru.

Bojo (1902-1993) Petrov nasledio je posle smrti svoje braće Radoša (1907-1941) i Radenka (1915-1941) i njihov deo. Njive: Gornja njiva, Donja njiva. Rujevik. Livade: Velika livada, Dorovina, Taševo. Gaj u Gornjoj njivi i ispod Donje njive i gaj i njiva u Rujeviku (kasnije prodato).

Miladin (1912-1990) i Milić Milutinovi sinovi nasledili su imanje u Gornjem selu, iznad Mićovića kuća, na potezu zvanom Lazarevina, površine od blizu dvanaest hektara. Miladin koga su deca obično zvala amidža bio je vrstan u pričanju. Znao je veliki broj anegdota i najviše se interesovao o poreklu Bojovića. Njegov osmeh bio je specifičan, iz srca i glasan: činilo se da će se nebo prolomiti nad Sedobrom. Izrazito je bio pobožan i redovno je išao u crkvu. Voleo je decu kao i većina Bojovića. Iako mu je kuća relativno udaljena od kuća matice Bojovića često je navraćao, ne samo kad ga put nanese već i namerno, da sa braćom popriča i vidi ih. Kada je reč o Miladinu istaknimo da je on i Ilija Jaćimov, tačnije njihovi očevi Milutin i Jaćim, redovno vodio čitulju umrlih. U Miladinovoj čitulji uvek je na prvom mestu bio zapisan Simeun pa Bojo, dok to u Ilijinoj nije slučaj: Bojo je na prvom mestu. Milić, mlađi brat Miladinov, pod stare dane oboleo je od očiju i veoma slabo video.

Petrov sin Bojo i Vladimirovi sinovi Ilija, Živko i Obrad majstori su svoga posla, kako u obradi zemlje tako i u dopunskim zanimanjima. Bojo je bio vrstan stolar, uz to do preciznosti pedantan i u poslu i u oblačenju. Znao je da siđe u Prijepolje a da opanke ne isprlja. Brojni stolarski alat je čuvao, održavao i nerado posuđivao, nemajući poverenja u rukovanje njime. Bio je strog i prema svojoj i prema drugoj deci. Ostaće zapamćeno njegovo ispoljavanje besa rečima: božiju ti majku.

Ilija i Živko majstori su u zidanju, a Obrad krojač kome nije bilo ravnog na daleko. Živko koga su deca zvala brato-Živko bio je veoma temperamentan u poslovima. Radio je dosta nervozno i brzo. Stalno je držao cigaretu u ustima, bila ona tek zapaljena ili ne. Sličan u poslovima bio mu je i brat Obrad: žustar, ljut i nervozan, ali vredan. Ilija je radio dosta smirenije i pedantnije. Iliju su zvali Tale-Ilija. Najverovatnije da bi znali o kome se Iliji radi, da li o Iliji Vladimirovom ili Iliji Jaćimovom. Izrazito je voleo decu. Rano je prestao da radi, žaleći se na bolove u kukovima. Bio je najstariji i najstrastveniji pušač medu svim Bojovićima. Čak i hranu je podredio cigaretama i nikad nije bio bez njih. Tale-Ilija sedi pred magazom, ispred njega na stolu kutija Drave ili Morave, čakmak, trud a kasnije upaljač i Talova glava naslonjena na ruku u kojoj je cigareta, iz koje se izvija gust oblak dima. To je slika Tala-Ilije pod stare dane, ljubimca mlade generacije Bojovića.

Todor, Vojislav, Miloš i Ilija Jaćimov nisu ispoljavali sklonosti za dopunska zanimanja, izuzimajući delimično Miloša. Todor je bio veoma krupan i snažan. Odskakao je rastom od svoje generacije. Razveo se od supruge Rose, koju su deca zvala nina-Rosa, samo da bi imao decu. I posle razvoda i ženidbe sa Milkom, Todor je Rosu poštovao i kontaktirao sa njom. Todor je bio poznat i po tome što je umeo da drži lepe i duge zdravice. Posle razvoda sa Rosom Todor je kupio, u Peseljima (zaseok Sedobra), od jednog muslimana kuću i napustio kuću u matici Bojovića u kojoj je ostala da živi Rosa. Vojko, koga su deca zvala čiko, voleo je da popije kao i otac mu Ljubisav. Takođe, i Mihailo, brat Vojkov, koji je živeo u Prištini, voleo je da popije.

Miloš je rastom bio relativno sitan i najviše je i najbrže prihvatao novine. Izgleda da je ovu osobinu nasledio od oca Milana, koji je boraveći u austrougarskom zarobljeništvu stekao neka nova znanja i iskustva. Bio je i duhovit, kao i većina Bojovića. Ilija Jaćimov bio je rastom krupan i kad bi pošao poslom kod nekoga znao je i da zaboravi na svoj posao, sedeći satima sa onim kod koga je došao, pričajući o svemu i svačemu. Bio je glasan u komuniciranju i iskren. Iznosio je ono što je mislio. Deca su ga zvala brato-Ilija.

Dragomir i Milić najmlađi su među Bojovićima i uglavnom su oslovljavani imenom, ili striče. Dragomira su u mlađim godinama zvali Mićan. Dragomir i Andrija saopštavali su svoja mišljenja tiho i smireno. Andrija je, uglavnom, proveo život van Sedobra. I jedan i drugi su dosta slabog zdravlja i relativno sitnog rasta. Dragomir je izrazito vredan i povučen.

Svim Bojovićima obrada zemlje i gajenje stoke bilo je glavno zanimanje, izuzimajući Andriju i Obrada koji je najveći deo života proveo u selu Mramorak, u Banatu, radeći prvo u zemljoradničkoj zadruzi kao krojač a kasnije kao kelner. Stekao je penziju i sahranjen je u Mramorku.

Što se tiče oslovljavanja preovlađuju izrazi: amidža (turski stric), brato, čiko i čiča: amidža Bojo, amidža Miloš, amidža Miladin, brato Ilija i brato Živko, čiko Vojko i čiča Todor. Ilija Vladimirov i za stare i za mlade bio je Tale-Ilija.

Bojovići iz Sedobra politikom se nisu bavili. Nešto više od ostalih društveno su bili angažovani Miloš i Todor, a delimično i Vojislav-Vojko.

Svi od Bojovića, u Sedobru, pazili su da se poslovi obave na vreme: na vreme da se poseje, ovrše, pokupe šljive, sakupe plodovi napornog rada, pripremi za slavu, pripreme drva i ostalo za zimu. Zakoni prirode i moralni zakoni su geslo kojima su se rukovodili. To je i uslovilo da ova generacija Bojovića bude čuvena i primer poštovanja ne samo u selu Sedobru, već i šire. Ono što treba podvući to je njihovo insistiranje da im se deca obrazuju i steknu što veće škole. Evo jednog primera: Ja sam završio tri razreda osnovne škole u Srbobranu, četvrti u Sedobru. Trebalo je nastaviti dalje školovanje. Kao i svako dete i ja sam se odupirao i govorio da neću. Moj otac Ilija, polupismeni seljak, ljutito je rekao: bogami ćeš ići ... Neka ovi redovi govore dokle sam stigao. Zahvalna deca, zahvalnim roditeljima, ljubavlju i istinom zahvaljuju.

Maksimov sin Risto, relativno daleko od Sedobra, u Lipovu kod Kolašina, u dolini rečice Platnice, gradiće školu, biti narodni poslanik i igrati bilijar. Kažu da je bio nenadmašan, starajući se da ostavi brojni porod. Dušan će sa knjigom šetati svetom, čak i do Amerike, jer otac Maksim voleo je pismene ljude. Nažalost, sam u životu i sa svojim koferom punim knjiga, umreće u kolašinskoj bolnici koja će ga i sahraniti. Svojim znanjem svrstaće se u grupu crnogorskih pametara koji su pričali o svome i prošlim vremenima.

U Pljevljima Todor i Ozren, Maksimovi sinovi iz drugog braka, godinama su gurali šaraman veštim neimarskim rukama preko godova drveta i vremena, oblikujući drvo (ikonostas crkve Sveta Petka u Pljevljima i u crkvi Sv. Proroka Ilije na Ilinom brdu kod Pljevalja) a i kamen, možda i lepše od oca, prvo u Zlodolu a onda u centru grada gde su imali kuće. Na Manastirskom groblju, u Pljevljima, porodična grobnica Bojovića kazuje i kazivaće o jednom putu, jednog od Bojovića iz Sedobra i njegovih potomaka.

U Velikoj Župi Mile i Milenko, Savovi sinovi, umorni od rada, brisaće znoj žuljevitim seljačkim rukama na svojim njivama, pogledujući iz svoje Svete Gore na talase Lima koji nestaju u daljini, ljuteći se što ogranci planine Jadovnik, u selima Koševine i Bjelobabe, zaklanjaju pogled na rodno i u srcu drago Sedobro.

Stariji Milenkov brat Mile izuzetna je ličnost u porodici Bojović. Jedini je iz svoje generacije ostavio pisane tragove svog prirodnog dara i duhovnog nadahnuća. Pored rala i čekića, knjige i novine su njegovi verni i nerazdvojni životni pratioci. Građevinski radnik, zemljoradnik, stočar i od 1967 penzioner, pisao je i poeziju i prozu. I prozom (Bojovići, Sveta Gora, Četrdeset osmi pešadiski puk, Krvavi šuškor) i poezijom (Manastir Mileševa, Sveta Gora, Kolovrat, Skoplje, Loza Petrovića, Bitka na Sutjesci, Drugi svjetski rat, Oslobođenje Prijepolja 1912, Smrt Radoslava Čabarkape i mnoge druge) sagledao je svoje i prošla vremena. Polupismeni seljak znao je da lepotom reči, usmenom i pismenom, vispreno zagrli i svoju Veliku Župu, pogotovo zaseok Svetu Goru, i vreme naših očeva.

Evo samo jedne od njegovih brojnih pesama, ovoga puta satirične pesme:

PROPAST KOZA

Iza gore sunce granu

mir nastade na Balkanu

Posle drugog svetskog rata

kad kidisa brat na brata

i to ljuto vrijeme prođe

a na koze vakat dođe

pade sura na dželate

da i koze glavom plate

Kolji ko god nosi bradu

i u šumi i u gradu

Ne treba nam neka krepa

životinja kratka repa,

da se skinu s ovog svjeta

samo društvu da ne smeta

Pa krenuše Kozomori

po selima i po gori

svuđ kuda su koze bile

sve poklaše na gomile

A najviše oko Lima

đeno koza dosta ima

i pritoke vode Drine

to su njene postojbine

i cijelu kraju tome

u sistemu Dinarskome

Vele to su štetočine

kuda prođu zlo počine,

potoci nam zemlju oru

a zubima gule koru

No planinke jadne plaču

lože karlicu i krabljaču,

žene vrište djeca pište

nema mlijeka na ognjište

No im veli ko ih kolje

u buduće biće bolje

Naokolo rukom maše

sad planine nisu vaše

ima lugar da ih štiti

za pritku ćeš kažnjen biti

sad će šume da se mlade

a gorani da ih sade

po njivama sijte travu

i po jednu držte kravu

apoteka daće lijeka

a u prahu biće mlijeka

zbogom stari kačamače

biće ljeba - sve pogače

ne treba vi vodenica

samo blizu prodavnica

Za kozare evo zgoda

sad nastupi nova moda

po stjenama da ne skaču

na vukove da alaču

da se spasu muke ove

industrija sad ih zove

da se radi u fabrike

da je roba od plastike

da se šalje na tržište

što potrošnja svjetska ište

Ko umije nije šala

biće para kao kala

ko umjedne nema zbora

stiće za direktora

Skupa cena pite pića

a neka vas vozi "fića"

a jadne vam koze bile

pokraj mora pravte vile

U slanoj se kupaj vodi

u kafani noć provodi

a ujutru trk na plažu

đe se gole žene mažu

Nećeš ranit na oranje

biće vaše uživanje.

Ne pada ti nam um selo

đe znoj kupa lice belo

Nema koza da se množe

a nekcije buše kože.

 

Mlađi Milov brat Milenko, Savov sin, poginuo je 1954. godine, u četrdeset drugoj godini života, radeći u jednom vojnom preduzeću.

I iz ove generacije krenuli su pojedinci putevima van Sedobra. Mihailo (1909-1979) Ljubisavljev završio je artiljerijsku podoficirsku školu i služio kraljevu vojsku između dva svetska rata. U toku Drugog svetskog rata bio je u nemačkom zarobljeništvu, a nakon završetka rata, službovao u Prizrenu, Kumanovu, Skoplju i najzad u Prištini gde je i sahranjen. Jovanovog Draga ubili su Nemci, u Beogradu, 1941. godine. Muzika mu je bila profesija. Njegovom smrću, nažalost, slomljena je, za uvek, jedna od četiri grane Bojovića, grana Veselina, jednog od četiri Perova sina. Tužno ali istinito, kao što je istinita i sledeća rečenica. Iste godine Hrvati-ustaše zarobiće Petrovog Radenka (1915-1941) i ubiti ga, ali se mesto pogibije i gde počiva nikad nije saznalo.

Na izborima 1938. godine pobedili su Radikali. Staru vlast Jugoslovenske nacionalne stranke i predsednika opštine Mileševo Dika Sekulića iz Rasna, Milojicu Pantovića, delovođu iz Peselja (zaseok Sedobra) i Milana Pušonjića, blagajnika iz Rasna, smenili su članovi Jugoslovenske radikalne zajednice: Stevan Mrdaković - predsednik; Radenko Bojović - delovođa i Rajko Kuvelja - blagajnik, svi iz Sedobra. Zgrada opštine Mileševo nalazila se u Sedobru, u zaseoku Peselja, i zapaljena je 27. septembra 1941. godine istog dana kada i nova škola u Mileševi, koja se nalazila ispod stare sagrađene 1869. godine. Učitelj u školi do 1931. godine bio je Filiman Purić, a posle bračni par Pavle i Jelena Žižić. Između 1934 i 1938 učitelji u Mileševi bili su Pavle Radoman i Branka Pajević. Od 1938 do paljenja škole 1941. godine učitelji su bili Slobodan i Dragica Borisavljević.

Po izbijanju Drugog svetskog rata (1941-1945) Sedobro će pripadati italijanskoj okupacionoj zoni, sve do kapitulacije Italijana 1943. godine, kada će ih zameniti Nemci. Dvadeset sedmog septembra 1941. godine, kod Bojovića kuća, na Bojovom (1902-1993) guvnu, ubijeni su Petrov Radoš (1907-1941) i Ljubisavljev Pero (1912-1941) Bojović, zajedno sa Ljubišom Miodragovićem koji će kasnije biti proglašen narodnim herojem. Tada su zapaljene kuće Pera i Radoša. Perova kuća, odnosno njegovog oca Ljubisava, imala je kameriju (doksat). Pero je bio zemljoradnik a Radoš putar.

Na Bojovom guvnu država će, 1982. godine, podići spomenik kao sećanje na ovaj događaj. Jedan deo puta kroz Sedobro, od potoka Gnionik ka selu nazvan je, u povodu smrti Bojovića, ulicom Braće Bojovića. Ovaj tužni događaj zabeležen je i u narodnoj pesmi:

Kliče vila sa Kamene Gore

gde si jutros druže Velibore

gde si jutros gde ti je družina

žalosna nas zadesi sudbina.

U Sedobru kraj zelena luga

tu Ljubišu izgubismo druga

drug Ljubišu i dva Bojovića ...

Todor (1900-1980), Miloš (1901-1985) i Vojislav (1913-1993) aktivno će se pridružiti partizanskom pokretu tokom Drugog svetskog rata i za to će kasnije dobiti odlikovanje: Spomenicu 1941. godine. Miloš će posle Drugog svetskog rata jedno vreme raditi u ciglani u Ivanju, potom u srezu, da bi 1952. godine regulisao invalidsku penziju i postao prvi penzioner u Bojovićima.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, 1945. godine, usledila je velika kolonizacija u Vojvodinu. Bio je to potez državne politike da se na zemljište proteranih Nemaca nasele ljudi iz krajeva stradalih u Drugom svetskom ratu. Od Bojovića kolonizovani su, u selo Mramorak kod Pančeva: Ljubisavljev Todor, Angelina (Gina) supruga Radoševa i Obrad Vladimirov. Todor se posle izvesnog vremena vratio u Sedobro. Obrad je ostavio porod u Mramorku i tamo je sahranjen 1993. godine, a, takođe, i Angelina. Na njenom spomeniku je jednostavan natpis: Ovde počiva Angelina-Gina Bojović, 1915-1947, Spomen podižu sinovi Petar, Ljubiša, Radiša i ostala rodbina. Posle Ginine smrti njena deca (Petar, Ljubiša i Radiša) su, kad su postala punoletna, prodala kuću u selu Mramorku.

Milić Milutinov je jedno vreme posle Drugog svetskog rata bio sa službom u miliciji u Beogradu, potom se vratio u Sedobro, dok je Andrija Milanov nastavio vojnu službu, započetu u Drugom svetskom ratu, u raznim mestima: Beogradu, Novom Pazaru, Užičkoj Požegi, da bi danas kao penzioner svio gnezdo u Beogradu gde živi u svom stanu sa sinom Milanom i njegovom porodicom.

Izuzimajući prvu generaciju (Bojo), drugu (Pero), treću (Todor, Mile, Andrija, Veselin), nema generacije u kojoj neko nije napuštao Sedobro.

Svi su pošli iz središnjeg dela sela Sedobra, gde je zapaljena prva vatra Bojovića. Pošli su iz omanje doline, ispod Male glavice koja je štitila kuće od snažnih vetrova, sa nadmorske visine od oko 750 metara. Ugarci sa matičnog ognjišta preneće se i na druga mesta, da bi se zapalile nove vatre Bojovića, kako u Sedobru tako i diljem sveta.

Omanja drvena zgrada od istesanih brvana (talpe), tzv. brvnara, stoji i danas u dolini. Najstarija je to sačuvana građevina, dimenzija 6 puta 5 metra. Sagrađena je na niskom kamenom temelju i veoma je jednostavnog plana: pravougaonik u osnovi podeljen na dva dela. Brvnara ima samo dve prostorije sa dvoja vrata, postavljena na južnoj strani kuće. Kroz jedna vrata ulazilo se u prostoriju sa otvorenim ognjištem (kuća), a kroz druga u sobu za spavanje (soba).

Na istočnoj strani sobe je omanji otvor za prozor, zvani pendžer. Na uglovima istesane grede su povezane na ćert (na usek), dajući celoj konstrukciji čvrstinu, onemogućavajući deformisanje. Prostorija zvana kuća nije imala plafon ni otvor za odvod dima, dok su u sobi bili šašovci. Građevina nema podrum i pokrivena je lepiricom (tanka daska). Danas je u žalosnom stanju, samo što se nije srušila. (Zgrada je definitivno srušena i uklonjena krajem 2000 godine). U ovoj kući živeo je Bojo Petrov, unuk Milov, čukununuk Boja rodonačelnika Bojovića.

Građevina (brvnara) sa dve prostorije i dva pojma: kuća i soba. Dve istine. Dva puta kroz život: rad (kuća) i odmor (soba). U ovakvim građevinama, sa dve prostorije, u Sedobru a i šire, vekovima su praćeni i smenjivali se zakoni prirode: staro je kašljalo a mlado plakalo, mlado se odgajivalo a mrtvo sahranjivalo, devojke udavale a druge dovodile i njima momke ženili, mladost i snagu u vojsku i ratove slali, nastradale oplakivali, žive radosno dočekivali...

Ista građevina, brvnara, ali znatno većih dimenzija, nalazi se severno od ove kuće, na omanjoj zaravni, ili kako Bojovići kažu na brdu za razliku od doline. I ova kuća ima sobu i kuću (otvoreno ognjište), ali se razlikuje od prethodne po tome što su dvoja vrata na kući (otvoreno ognjište) naspramno postavljena. Jedna vrata kuće su na severnoj a druga na južnoj strani. Iz kuće (deo sa ognjištem) se posebnim vratima ulazilo u sobu za spavanje, čiji je plafon bio od šašovaca. U sobi je bio kondar u kome se čuvala, pored ostalog, ikona krsne slave. Kuća pripada Iliji Jaćimovom, čiji je deda Andrija, pradeda Pero a čukundeda Bojo rodonačelnik Bojovića.

Brvnara u dolini (Bojova kuća) bila bi temelj grane Perovog sina Mila, a brvnara na brdu (Ilijina kuća) temelj grane Perovog sina Andrije. I jedna i druga kuća su tzv. brvnare, tipične za gradnju devetnaestog veka i pripadaju tipu brvnara, tzv. brvnarama bez podruma, veoma rasprostranjenim u široj okolini Sedobra.

Vremenom će kuću brvnaru zameniti nove građevine, tako da će funkciju kuće (otvoreno ognjište) iz brvnare zameniti posebne drvene građevine samo sa jednom prostorijom u koje će se premestiti otvoreno ognjište iz brvnare, a funkciju sobe iz brvnare preuzeće novosagrađena kuća sa magazom.

Kuće sa magazom nastale su do pred Drugi svetski rat. Ovaj tip kuće ima jednostavan plan: podrum i prizemlje. Kako su pravljene obično u strani svaka od ovih kuća ima podrum (magazu) sa jednom ili dve prostorije. Pod u podrumu je od nabijene zemlje, dok je plafon podruma pod (daske) prizemlja, koje je skoro unificirano: dve sobe sa strane i sredinom komak (hodnik). Iz komka se ulazilo u sobe i pelo na tavan. Plafon soba, soba iznad magaza, čine šašovci. Kuća je pokrivena crepom. Radi se o kućama građenim tehnikom dizme i bondruka. Magaze su zidane kamenom, dok je prizemlje pravljeno u tehnici dizme, zatim je sve omalterisano i okrečeno. Magaze su imale obično dvoja vrata, tj. postojale su dve prostorije (dve magaze) u koje se ulazilo spolja, ili jedna vrata sa ulazom u jednu, a potom iz ove u drugu magazu. Klozeti su bili van kuće i obično u njenoj blizini.

Šezdesetih godina dvadesetog veka menja se tehnika gradnje. Napušta se dizma i bondruk, zidovi se zidaju blokovima od pečene zemlje, upotrebljava se gvožđe i beton, koji obezbeđuju veću sigurnost i trajnost. Menja se i plan kuće. Napušta se unificiranost. Sve je prilagođeno novim zahtevima i promeni načina življenja. Dovođenjem vode i struje javlja se potreba za kupatilom, koje do tada nije postojalo kao posebna prostorija. Kupalo se i izmivalo (oprati samo kosu) ranije ili u magazi, ili na nekom prigodnom mestu. Javlja se potreba i za špajzom, jer je već tu frižider, zamrzivač i ostalo. Kuće sa dizmom ili bondrukom se, danas, često rekonstruišu i prilagođavaju novim potrebama. U kući Miloša, Milanovog sina, bila je odmah posle Drugog svetskog rata i škola, do 1951. godine. Jedna od soba služila je kao učionica, a u drugoj su stanovali učitelji. Prvi učitelj bila je učiteljica Vera Arsić, potom Ljubica Klačar. Godine 1949 škola je bila u kući Raka Varaklića u kojoj je bio učitelj Leko Kržavac, pa se ponovo premestila u kuću Miloša Bojovića gde je poslednji učitelj bio Ilija Dogandžić. Poslužitelj u školi bio je Vojislav-Vojko Bojović (1913-1993). Početkom šezdesetih godina u susednom selu Taševu srušena je turska kula i od nje namenski sagrađena nova škola u kojoj se i 1999. godine odvija nastava do četvrtog razreda osmogodišnje škole. Učiteljica u školi je Velimirka-Vela Bojović, supruga Borisava Bojovića - Vojislavljevog sina.

Pored kuće, kao osnovnog činioca, ambara i salaša, postojale su i druge zgrade, uglavnom pravljene od drveta. Tu je pre svega mljekar, gde su se držali proizvodi od mleka kao i inventar za spravljanje i čuvanje mlečnih proizvoda: karlice za razlivanje mleka, čabrice za sir, cedila i drugo. U mljekaru se ponekad čuvalo i osušeno meso, čabrice sa pržom, pastrma i ostalo. Potom, manja drvena zgrada, koja zamenjuje iz ranije brvnare prostoriju zvanu kuća, samo sa jednim odeljenjem, u kome je bilo otvoreno ognjište, iznad koga su visile verige. Ispod veriga je demirodžak (gvožđe na koga su se naslanjala drva i stavljan luč), ili samo dva ukopana kamena, jedan s jedne drugi s druge strane ognjišta, zvani prijekladi. U kući je sanduk za brašno - podeljen na delove za različite vrste brašna, naćve za mešenje hleba, razna sita za sejanje brašna, lopar, crepulje, sadžak, sač, maša, mašice, zemljani lonci, ćase, drvene karlice, buce, krabljače, kablići, čabrovi, sinije, testije, bakrači, tronožne stolice i zemljano ili metalno posuđe i ostalo, potrebno za život domaćinstva. Sve je to bilo raspoređeno po uglovima, policama ili obešeno na klinove koji su bili ukovani po brvnima. U ovoj prostoriji mešen je i pečen hleb u crepuljama pod sačem, kuvala su se jela u bakraču ili zemljanom loncu a često se i jelo u njoj. Pojedine porodice imale su i zidane pekare u kojima se pekao hleb.

Nijedno domaćinstvo nije bilo bez pojate (štala), tora, krmarnika (svinjac), kokošarnika, kao i kotara u kome se nalazila stočna hrana (pića) i guvna sa pljevnicom. Uz kuću je uvek bio drvljanik. Pored drvljanika je klada za presecanje drva. Pored klade je velika sekira, kosijer i testera-kladara. Drva nije nedostajalo. Drvima su ložena otvorena ognjišta, šporet i furune. Šporet se obično nalazio u magazi koja bi odgovarala današnjoj dnevnoj sobi. Tu se sedelo i kuvalo, pogotovo zimi jer se šporet koristio i za kuvanje i za zagrevanje prostorije. Ako je bilo potrebno, u sobama gde se spavalo, založila bi se povremeno furuna. Uglavnom se spavalo u hladnim prostorijama. Pokrivača nije nedostajalo. Vuneni guber, težak i topao, obezbeđivao je, zimi, prijatan san.

S vremenom su se stvari menjale: drveno ralo zameniće ralica. Nabaviće se i dreš za prečišćavanje žita. Siniju, najčešće okruglog oblika, zameniće sto, plehane tanjire i ćasu porculanski, zemljane sudove metalni, kalaisane sudove emajlirani, drvene kašike metalne... i da ne nabrajamo. Jednom reči prihvataće se novine, brže nego što se očekivalo. Život je to nametao.

Pre izgradnje lokalnog vodovoda, 1965. godine, Bojovići su koristili dva bunara. Zapravo, radi se o prirodnim izvorima koji su kaptirani tako što je u vrelu izvora rupa proširena, zatim ozidana sa strane kamenom ili daskom, odozgo pokrivena daskom i zatrpana zemljom, a sa prednje strane u daskama je prorezan manji otvor kroz koji se, prigodnim sudom, zahvatala voda iz bunara.

Jedan od ovih bunara nalazi se na putu za džadu (poljski put Prijepolje-Kosatica), severozapadno od kuća. Drugi se nalazio u dolini, između Bojove i Živkove kuće. I jedan i drugi izvor su slabog kapaciteta, tako da se ponekad moralo čekati da se bunar napuni vodom. Bunari su morali da podmire potrebe i čoveka i životinja. Kad to nije bilo moguće stoka se terala na pojenje u Sedobranski potok, najčešće putem, pored Zborišta, u Andrijevinu ili Perila (manji vir u Sedobranskom potoku, gde su žene prale veš u cijeđu, lupale prakljačom, ispirale, a zatim po granju prostirale i sušile) ili preko Velikog polja do potoka. Jednostavno, stoka se terala tamo gde je bilo vode. Voda je bila često problem, ali je uglavnom zadovoljavala potrebe svih domaćinstava, racionalnim korišćenjem.

Odeću i obuću činili su svinjska i goveđa koža, sukno i platno od konoplje. Sve su to obezbeđivali domaćini. Konoplja se gajila na imanjima, posle žetve potapala u močila, potom na trlici trlila, prela, snovala, navijala a zatim se, kao i vuna tkala na razbojima. Na razboju su tkale uglavnom starije žene. Skoro svaka kuća imala je svoj razboj (natra). Sukno se valjalo u valjaricama kojih nije bilo u Sedobru, pre šivenja bojilo se uglavnom crnom bojom. Opanke su pravili domaćini od štavljene kože i opute. Čarape, džempere, rukavice i ostalo plele su domaćice i devojke, najčešće dok su čuvale stoku ili zimi. Preslica, vreteno i igle samo su odlagani kad su obavljani drugi neodložni poslovi. Pojedine domaćice znale su i da šiju na šivaćoj mašini. U tome se isticala Radmila, supruga Jaćimovog Ilije.

Na nogama su nošeni prijesni opanci (svinjska ili goveđa koža oblikovana oputom), nešto kasnije i gumeni, kao i vunene čarape. Obučeni su obično u rajtozne pantalone od crno obojenog sukna kao i kaput i prsluk. Na glavi je bila kapa šajkača a zimi, po potrebi, i jakuljača. Vojislav-Vojko mesto šajkače je obično nosio kačket, dok je Miloš imao običaj da nosi beretku. Svi ostali uvek su nosili šajkaču. Vuna i koža su osnovne sirovine i lični su proizvod. U svečanim prilikama su nošeni sarački opanci (uglavnom kupovani) koji su kaiševima, na čijim su krajevima bile pijavice, vezivani za vezene čarape. Bela košulja bila je izvezena na prednjem delu i na kolijeru (kragni). Oko struka bio je pojas sa puno boja.

Spavalo se na drvenim krevetima na kojima je bila slamarica, pokrivalo se leti ponjavom, zimi guberom. Posteljina i odelo čuvani su u drvenim sanducima ili odelo obešeno na čivije (ekser) zakovane u zidove. Drvene sanduke, u kojima je bila mladina sprema, obično su donosile žene prilikom udaje. Bili su ponekad i ukrašeni rezbarenjem i bojenjem. U sanducima su mladenci čuvali mladinu spremu, svoje ruho i ostalo. Najčešće su u ovim sanducima čuvane tapije i druga dokumenta domaćinstva. Mladini sanduci ostajali su u upotrebi generacijama, sve dok su mogli bili u funkciji.

Ishrana bi se, uslovno, mogla podeliti na letnju i zimsku. Poslovi u polju kao i u kući uslovili su ovu podelu. Doručak je leti bio hleb, mleko, kačamak, sir, kajmak, popara, cicvara, masonica ili samo parče hleba i sir. Poslovi u njivi i livadi iziskivali su radnu snagu, a nju su, uglavnom, činili muž i žena. Žena je morala oko podne da se vrati iz njive kući da namiri stoku i decu, i na brzinu skuva nešto ili ispeče pitu i ponovo se vrati u njivu. Večera je leti bila slična ručku. Zimi je bilo drugačije. Poslovi su to uslovili. Pripreman je kupus, krompir, pasulj. Bilo je i svinjskog, goveđeg mesa, prže i pastrme. Uglavnom su se jela kuvana jela. Domaćin je sekao hleb i meso, domaćica je posluživala ostalo. Jelo se na siniji ili astalu iz jednog suda (ćasa), ako je bilo tanjira bili su plehani. Uglavnom su svi ukućani jeli zajedno. U većim domaćinstvima posebno su jeli odrasli, a posebno deca.

Postovi su uglavnom upražnjavani, a nastojalo se da se posti sredom i petkom. Božić i Vaskrs su događaji za sebe: badnjak, pecivica ispečena, najčešće, u šumi Vaoč, položajnik rođaku i manastiru Mileševa, crvena jaja, osmeh dece, radost, veselje … To je Božić i Vaskrs kod Bojovića.

Od slava slavio se Sveti arhangel Mihailo - krsna slava Bojovića, školska slava Sveti Sava i seoska slava Zavjetina.

Aranđelovdan (21. novembar), krsna slava Bojovića, je poseban dan. Prethodile su pripreme u spremanju kuće i spremanju da se što bolje dočekaju gosti. Pripreme su trajale danima pred praznik. Međutim, istaknimo da se na slavu mislilo tokom cele godine. Glavni gosti su komšije, kumovi, tazbina domaćina i ostalih u kući. Dolazili su i poznanici iz sela, a i iz drugih mesta. Bio je običaj, i kod Bojovića i u selu, kada je u pitanju krsna slava, da se kaže idemo na pivo kod tih i tih (pivo u značenju da se pije, a ne piće pivo).

Školsku slavu slavile su crkva i škola. Škola se nalazila u Mileševi.

Seoska slava Zavjetina-Spasovdan ili Krstonoše je slava sela Sedobra. Spasovdan se naziva i Četrdesetnica jer pada u četrdeseti dan po Vaskrsu. Ne zaboravimo, manastir Mileševa je posvećen Vaznesenju Hristovom i često se u srednjovekovnim izvorima zove Dom Spasov. Na Spasovdan bi se sakupili samo mlađi muškarci i sišli u manastir Mileševu. Tu je određen broj dečaka obučen u crkvene odežde, pojedincima su podeljene crkvene slike i procesija (litija) je krenula kroz selo na čelu sa sveštenikom. U Sedobru su se litije zvale Krstonoše. Vesela povorka mladića išla je preko Žestanja i Pusulića kuća, a prvo zaustavljanje povorke bilo je na livadi kod groblja u Donjem selu. Sledeće iznad Ninčića kuća. Litija je išla do Dubovice, gde je kod kuća Mrdakovića bilo novo zaustavljanje, zatim na vrhu Velikog polja, na mestu zvanom Kuveljska bara, a poslednje je bilo na Vojkovom guvnu, iznad groblja Bojovića, gde se povorka i razilazila. Na svim ovim zaustavljanjima komšije su donosile hranu, a mladići su na svom putu trčali i gazili njive i livade. Uveče, na Miloševom i Ilijinom guvnu, na mestu zvanom Zborište, skupljali su se i mladi i stari i sijelili, veseleći se, do duboko u noć.

Sijela, večernja zabava mladih, održavala su se uglavnom zimi, najčešće u kući Miloša Bojovića i Raka Varaklića. U jednoj od prostorija sakupili bi se, uveče, mladići i devojke da bi se, uz lapu na gas, proveselili, igrajući uz zvuke tambura i dvojnica ili frule, udvarajući se momci devojkama ... Sve mladosti u svim vremenima i svim podnebljima su iste. Samo materijalne mogućnosti oblikuju formu izliva radosti. U Sedobru je, u jednom vremenu, bilo tako. Rado se išlo i na vašare, pogotovo u povodu crkvenih praznika. Veliki vašar, i na daleko poznat, je za Malu Gospojinu i održavao se kod manastira Mileševe. Bio je izrazito posećen, što danas nije slučaj.

Jedna od se najvećih moralnih normi, ove generacije Bojovića, bilo je poštovanje svojih bližih i daljih u rodbini. Mlada je obično svekra i svekrvu zvala tata i mama, muževljevog brata milđeverom, ostale đeverima, dalje stričeve brato, amidža, itd. Uvek se nastojalo da se nađe neki nadimak, kojim se izražavalo poštovanje i žena i muškaraca, kako uže tako i šire rodbine. Poštovanje starijih izražavalo se prilikom pozdravljanja ljubljenjem ruke. Roditeljima i stričevima se nije persiralo niti obraćalo imenom. Kumovi su se naročito poštovali kao i rod mlade. Kumovi i prijatelji bili su najdraži gosti. Namernici ili putnici iz daljih sela rado su primani na prenoćište. U radosnim trenucima kao i nevoljama rado su priskakali u pomoć jedan drugome, kako pojedinačno tako i putem moba. Nisu izrazito govorljivi. Dobro promisle i iznesu zaključak ili konstataciju. Merili su reči i rado su se dogovarali: na primer, šta bi najbolje ove godine moglo da se poseje u toj i toj njivi.

Bojovići su visinom srednjeg rasta. Kosa im je najčešće smeđa, lice koščato, brkove su samo pojedinci nosili. Ne boluju od naslednih bolesti. Relativno su zdravi kao porodica i dugovečni. U hrani i piću su uglavnom umereni. Rano su išli na spavanje ali i rano ustajali. U poslovima nisu jednostrani. Većina ih je pored obrade zemlje radila i po neki drugi posao, najčešće, tišleraj. Većina njih su dobri majstori: sami zidaju, malterišu i rade ostalo što je vezano za gradnju. Gradili su sebi i drugima u selu i van sela. Nisu se bavili trgovinom. Naturalnom razmenom podmirivali su svoje potrebe. Prodajom poljoprivrednih proizvoda, najčešće mlečnih, kupovale su se osnovne namirnice: so, gas (petrolej), cigarete i ostalo. Uglavnom su svi pušili. Žene ne puše. Oblačenju nisu poklanjali naročitu pažnju, izuzimajući svečanosti. Bili su omiljeni u selu i veoma cenjeni i kao porodica i kao domaćini. U komuniciranju nisu agresivni. Govore relativno sporo, dijalekt im je ijekavski (mlijeko, svijeća, sijeno, itd.). U govoru ima dosta turcizama (baglama-šarka, kum-pesak, jege-turpija, japija-građa, boj-sprat, itd.) kao i ostataka staroslovenskog, naročito u izgovaranju mekog slova š (sekira, seme). Nenametljivi su i nisu ispoljavali želju liderstva u selu ili šire. Rado saslušaju tuđe mišljenje. Razmirice među muškarcima su veoma retke. Sa komšijama u selu bili su u veoma dobrim odnosima, kako sa Srbima tako i sa Muslimanima. Među ženama bilo je sitnih svađa koje su se brzo zaboravljale. Žene su izrazito vredne. Decu su vaspitavali sa merom i prema mogućnostima.

U pogledu obrazovanja samo pojedinci nisu završili osnovnu školu. Osnovna škola nalazila se u Mileševi, i većina ju je završila. Nižu gimnaziju (otvorena u Prijepolju 1913. godine ukazom kralja Petra, počela sa radom 1914. godine, u Pljevljima je osnovana 1901. godine) završili su Radenko Petrov i Mihailo Ljubisavljev (Niža gimnazija odgovarala bi petom do osmog razreda današnje osmogodišnje škole). Mihailo je završio i podoficirsku artiljerijsku školu i postao kraljev vojnik. Loza u Pljevljima stekla je viša obrazovanja, jer su pojedine Maksimove ćerke završile i učiteljsku školu.

Čime završiti ovu priču? Jedino i uvek: gde ja stadoh ti produži …

Šesta generacija - generacija intelektualaca

Krsto, Mihailo, Radoš; Miodrag, Mirko, Radenko, Vojislav; Milovan, Mihailo, Milenko, Dragoljub, Stevan; Borivoje, Velimir, Vladimir, Vlado; Dragan; Ognjen, Gorden; Petar, Ljubiša, Radiša; Dragić, Ljubisav; Vitomir, Ljubisav; Milorad, Milisav; Dobrisav, Borisav; Dragiša, Dragomir; Slobodan, Radomir, Sretko; Sreten, Svetomir, Milosav; Milojica, Milivoje, Zoran; Vojimir, Vladimir, Kosto, Ratomir; Ljubiša, Miroljub, Milan; Grujica; Milija, Milojko, Milan.

Dođe vreme da nešto kažemo i o sebi i o svome vremenu, o desetinama puteva čije je ishodište u nekom, već dalekom, vremenu u mome i tvome Sedobru. Počnimo od najstarijih. Stavimo ih u čelo sofre Bojovića, ne po starini ispisnika već po starini predaka.

Ovo je najbrojnija generacija muških glava i najviše sagrađenih puteva na putu Bojovića i putu generacija. U ovoj generaciji dolazi do najvećeg raslojavanja.

U Lipovu, smrću Ristovih (1870-1936) sinova: Krsta, Mihaila i Radoša zauvek će se ugasiti njihova loza u ovom delu Crne Gore. Ostaće samo grobovi. Krsto (1901-1978) će posle završene poljoprivredne škole u Skoplju, i nakon zarobljeništva u Drugom svetskom ratu, službovati u Podgorici da bi mu večna kuća bila u Lipovu. Njegov brat Mihailo poginuo je kao četnik 1945. godine, negde na putu prema Sloveniji, dok se o trećem bratu Radošu ništa ne zna.

Pljevaljsku lozu nastaviće Todorovi (1900-1987) sinovi: Miodrag, Mirko, Radenko i Vojislav. Svi će osnovno obrazovanje steći u Pljevljima. Miodrag će završiti Saobraćajni fakultet u Beogradu. Zvanje doktora nauka steći će na zagrebačkom Sveučilištu. Mirko je završio Arhitektonski fakultet na kome će odbraniti i magistarski rad, Radenko Muzičku akademiju a najmlađi Vojislav Višu školu za spoljnu trgovinu. Miodrag (Omladinskih brigada br. 154), Mirko (Bulevar JNA br. 74), i Vojislav (Deligradska br. 24) žive i rade u Beogradu, dok Radenko živi i radi u Podgorici (Radoslava Burića br. 290). Kad su bili deca, Mirko i Radenko nastradali su od zaostalih bombi iz Drugog svetskog rata. Bomba je oštetila Mirkovo lice dok je Radenko oslepeo. Svi će formirati porodice i ostaviti porod izuzev Miodraga koji se nije ženio.

Godine 2006 Todorovi sinovi, posle smrti najstarijeg sina-Miodraga, Mirko, Radenko i Vojislav, prodali su kuću svoga oca Todora i strica Ozrena (koji nije imao dece), tako da u Pljevljima više nema loze Bojovića. Mirko i Vojislav nastavili su da žive u  Beogradu a Radenko u Podgorci. Ostala je i dalje loza u Sedobru i Velikoj Župi kod Prijepolja. Loza u Pljevljima prestala je da postoji.

Od petorice sinova Vladimirovog Ilije (1897-1980), samo najmlađi Stevan nije napustio Sedobro. Radio je kao vozač i stekao penziju u tom zvanju. Nikada nije menjao mesto boravka. Stalno je živeo u Sedobru gde i danas živi kao penzioner. Najstariji Milovan završio je pre rata dva razreda niže gimnazije i posle Drugog svetskog rata bio učitelj u selima Kosatica i Drenova. Otišao je u Novi Pazar i u prvoj generaciji završio Učiteljsku školu, a zatim službovao u Godovu i Melajama (okolina Tutina). Kasnije je prešao u Nikoljaču kod Raške a potom u Ušće na Ibru. Sledeća služba bila mu je u Kraljevu gde je radio kao društveno-politički radnik. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu u kome je dugo vremena radio. Penzionisan je i živi u Beogradu (Ljermontova br. 8). Mlađi Mihailo je do 1950. godine živeo u Sedobru, potom sišao u Prijepolje, a onda u Mileševu. Sagradio je kuću u Prijepolju (Šućra Džidića br. 11), a posle očeve smrti i kuću u Sedobru. Radio je kao službenik u Prijepolju i u Mileševi. Danas kao penzioner živi u Sedobru. Milenko je u Sedobru kao dete iščašio kuk i sve vreme je hramao. Posle povratka iz dečijih domova u Vojvodini živeo je u dečijem domu u Novom Pazaru gde je završio gimnaziju, a potom se upisao na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Dugo godina je radio u preduzeću Montaža. Danas živi kao penzioner u svom stanu u Beogradu (Dragice Končar br. 29). Dragoljub je završio tri razreda osnovne škole u dečijem domu u Srbobranu, četvrti razred u Sedobru, gimnaziju u Prijepolju a maturirao u Novom Pazaru. Završio je Filozofski fakultet u Beogradu, grupu za arheologiju. (Većina Bojovića studirala je na Beogradskom univerzitetu). Radi u Muzeju grada Beograda i živi u Beogradu (Rudo br. 1). Nakon očeve smrti deo imanja u Sedobru nasledili su Mihailo, Dragoljub i Stevan.

Živkov (1903-1982) sin Borivoje, posle male mature (mala matura odgovarala bi današnjoj osmogodišnjoj školi) u Prijepolju, otišao je u Poljoprivrednu školu u Gornji Milanovac, gde je završio dva razreda (škola se rasformirala), a potom prešao u Valjevo gde je i završio školu. Nakon toga radio je u Karađorđevu i Zrenjaninu kad je upisao Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Posle završenog fakulteta radio je sve vreme u Srpskoj Crnji gde i danas živi kao penzioner (Save Kovačevića br. 28). Nije se ženio. Mlađi brat Velimir je kao dete izgoreo šaku leve ruke, potom je bolovao od epilepsije. Nije se ženio i umro je veoma rano (1937-1963). Vladimir je dugo godina radio kao moler u bolnici u Prijepolju gde je i dobio stan (Dula Vukosavljevića br. 12). Penzionisan je i živi na očevom imanju u Sedobru. Najmlađi Živkov sin Vlado radio je kao moler u bolnici u Prijepolju. Nije se ženio. Stradao je u saobraćajnoj nezgodi (1946-1990). Nakon Živkove smrti imanje su nasledili Vladimir i Vlado, a nakon Vladove smrti Vladimir i Borivoje.

Od Obradove (1927-1993) troje dece, sin Dragan radi kao kelner u Beogradu gde ima i stan (29. novembra br. 120) kao i kuću u Mramorku (6. oktobra br. 111).

Bojovi (1902-1993) sinovi Ognjen i Gorden završili su Mašinski fakultet u Beogradu. Ognjen od 1963. godine živi i radi u Švedskoj. Nije se ženio. Gorden dugo godina radi u Industriji motora i traktora u Beogradu gde ima stan (Ustanička br. 156). Nakon očeve smrti imanje u Sedobru su nasledili sinovi.

Radoševi (1907-1941) sinovi su Petar, Ljubiša i Radiša. Petar je živeo u raznim domovima u Vojvodini, potom je kao metalostrugar radio u Priboju i Prijepolju gde je i dobio stan (Veljka Vlahovića br. 3). Sagradio je kuću, u Sedobru, na delu imanja koje mu je ustupio stric Bojo. Živi kao penzioner u Prijepolju. Ljubiša je posle Drugog svetskog rata živeo po dečijim domovima u Vojvodini (u dečijim domovima živeli su Vladimir, Kosto, Milenko, Dragoljub, Dragica, Petar, Ljubiša, Radiša). Živeo je prvo u dečijem domu u Kneževcu, zatim Starom Lecu, Apatinu, Srbobranu, Molu i najzad u Starom Bečeju gde je i završio metalostrugarski zanat a potom radio u Bečeju. Napustio je, 1969 godine, Bečej sa porodicom i radio u Prijepolju gde je i dobio stan (Veljka Vlahovića br. 4). Danas živi kao penzioner u Prijepolju. Najmlađi Radošev sin Radiša završio je u Pančevu, u dečijem domu, električarski zanat, potom Višu pedagošku školu, odsek za likovno obrazovanje. Službovao je kao nastavnik u Mionici, Divuši na Uni (Bosna), Prijepolju. Nije se ženio. Uopšte slabo kontaktira sa braćom i porodicom.

Todorovi (1900-1980) sinovi Dragić i Ljubisav žive u svojim kućama u zaseoku Peselja u Sedobru. Stariji Dragić (1956-1995) završio je autoelektričarski zanat. Izvršio je samoubistvo u neposrednoj blizini kuće. Razlog je nepoznat. Fizički i psihički bio je zdrav. Ostavio je suprugu i dva sina. Mlađi Ljubisav je metalostrugar po profesiji. Radi u Prijepolju a živi u zaseoku Peselja, u Sedobru.

Vitomir i mlađi Ljubisav su Mihailovi (1909-1979) sinovi. Stariji Vitomir živeo je i radio kao službenik u Prištini do rata na Kosovu (1999). Poroda nije ostavio. Nakon završetka bombardovanja od strane NATO-a 1999. godine i dolaska međunarodnih oružanih snaga na Kosovo, Albanci su počeli da divljaju. Silovali su Vitomirovu majku Leposavu, ženu koja ima 78 godina, isterali je iz stana, tako da su i majka i Vitomir sa suprugom Đurđom morali da napuste Prištinu i odu kod sina i brata Ljubisava u Derventu (Republika Srpska). Mlađi Ljubisav živi u Derventi gde ima svoju kuću. Završio je za laboratorijskog tehničara i radi u bolnici u Derventi. Prilikom rata u Bosni (raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) učestvovao je u borbama kada je bio i neznatno ranjen. Supruga, Hrvatica po nacionalnosti, napustila ga je i otišla u Zagreb. Danas je ponovo oženjen.

Milorad i Milisav su Perovi (1911-1941) sinovi. Stariji Milorad završio je za varioca. Radio je u Prijepolju dugo godina u preduzeću Montaža gde je i dobio stan. Danas živi kao penzioner (Mileševska br. ...) u Prijepolju. Mlađi Milisav je dugo radio u fabrici Elan na Kolovratu. Nikad nije napuštao Sedobro. Danas živi na svom imanju kao penzioner sa majkom i svojom porodicom u Sedobru.

Vojislavljevi (1913-1993) sinovi su Dobrisav (1939-1957) i Borisav. Stariji Dobrisav se u osamnaestoj godini, prilikom održavanja vašara, utopio u reci Limu u selu Ivanju kod Prijepolja. Mlađi Borisav jedno vreme je radio kao službenik u Prijepolju. Danas živi kao penzioner u Sedobru.

U Velikoj Župi Savov sin Mile (1910-1987) pored dve kćeri rodio je i dva sina: Dragišu i Dragomira. Dragiša je po profesiji električar i živi u svojoj kući na Kolovratu (predgrađe Prijepolja) dok je Dragomir policajac i sa svojom porodicom živi u Priboju na Limu (Dragoljuba Savića br. 31).

Milov brat Milenko (1912-1954) rodio je tri sina: Slobodana, Radomira i Sretka. Slobodan je završio srednju vojnu školu. Radio je u Energo investu u Sarajevu. Nakon raspada Jugoslavije i rata u Bosni kao izbeglica stigao je do Obrenovca gde je i umro 1998. Radomir je dugo godina radio kao radnik u fabrici i danas živi kao penzioner u Velikoj Župi na očevom imanju. Najmlađi Sretko završio je Defektološki fakultet. Radi kao profesor i živi sa suprugom i dvema kćerkama u Novom Sadu (Rumenačka br. 9).

Miladinovi (1912-1990) sinovi su Sreten, Svetomir i Milosav. Sreten je sve vreme radio kao električar; sagradio je kuću u Prijepolju (Šućra Džidića 16) u kojoj živi kao penzioner. Svetomir je po profesiji vozač, danas živi u Užicu gde ima stan (Heroja Jerkovića br. 14). Najmlađi Milosav živi na očevom imanju u Sedobru. Sva trojica braće imaju zemlju u Sedobru.

Milićevi (1925) sinovi Milojica i Zoran sagradili su kuću na Kolovratu kod Prijepolja, dok srednji sin Milivoje dugo godina živi i radi u Nemačkoj. Milojica je metalostrugar, Milivoje radnik, dok je Zoran moler.

Naj­sta­ri­ji Mi­lo­šev (1901-1985) sin Vo­ji­mir je u to­ku Dru­gog svet­skog ra­ta uče­stvo­vao u ra­tu a po za­vr­šet­ku slu­žbo­vao u KNO­JU (Kor­pus na­rod­ne od­bra­ne Ju­go­sla­vi­je) u Pri­je­po­lju i Plje­vlji­ma, po­tom oti­šao u Peć, a on­da na al­ban­sku gra­ni­cu u Ju­nik kod Đa­ko­vi­ce. Po­sle Ju­ni­ka bio je u ško­li u Sa­ra­je­vu, a po­tom slu­žbo­vao u Pi­ro­tu, Ku­ma­no­vu, Sko­plju i Sa­ra­je­vu. Da­nas ži­vi kao pen­zi­o­ni­sa­ni pot­pu­kov­nik u Be­o­gra­du u svom sta­nu (Tre­ći bu­le­var br. 52). Vla­di­mir je po­sle za­vr­še­nih šest raz­re­da gim­na­zi­je oti­šao u voj­nu sa­ni­tet­sku ško­lu u Lju­blja­ni. Slu­žbo­vao je kao me­di­cin­ski teh­ni­čar u Spli­tu, Ši­be­ni­ku i Za­gre­bu. U Za­gre­bu je di­plo­mi­rao na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu gde je jed­no vre­me ra­dio, po­tom sa slu­žbom pre­šao u Be­o­grad. Da­nas ži­vi kao pen­zi­o­ner u svom sta­nu u Be­o­gra­du (Pod bre­za­ma br. 1). Ko­sto je po­sle ma­le ma­tu­re oti­šao u pod­o­fi­cir­sku pi­lot­sku ško­lu u Mo­sta­ru. Slu­žbo­vao je u Mo­sta­ru, Za­gre­bu, Pu­li i Be­o­gra­du. Na­pu­stio je voj­sku i du­go go­di­na ra­dio kao ci­vil­ni pi­lot u JAT-u gde je i do­bio stan u Be­o­gra­du. Sa­gra­dio je ku­ću u Be­o­gra­du (Lju­bi­še Jo­va­no­vi­ća br. 11) u ko­joj da­nas ži­vi kao pen­zi­o­ner. Naj­mla­đi Mi­lo­šev sin Ra­to­mir za­vr­šio je auto­me­ha­ni­čar­ski za­nat. Ra­di u Pri­je­po­lju, a ži­vi na oče­vom ima­nju u Se­do­bru. Je­di­ni je za­ko­ni­ti na­sled­nik poš­to su mu se bra­ća na­kon oče­ve smr­ti od­re­kla ima­nja.

Andrijini (1923) sinovi su Ljubiša, Miroljub i Milan. Ljubiša je završio Vojnu akademiju u Beogradu i službovao je u Sloveniji sve do raspada SFRJ. Posle toga penzionisan je u činu majora i danas živi u svom stanu u Ljubljani (Rojčeva br. 24). Miroljub je po profesiji mašinski tehničar. Živi i radi u Priboju (Proleterskih brigada br. 70). Najmlađi Milan je službenik, radi u Beogradu i sa ocem živi u stanu u Beogradu (Jurija Gagarina br. 48).

Dragomirov (1927) sin Grujica počeo je da studira geografiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, ali iako je studije priveo kraju nije diplomirao. Kupio je stan u Prijepolju. Jedno vreme bio je taksista. Živi u svom stanu i kod oca u Sedobru.

Jaćimovog Ilije (1911-1987) sinovi su Milija, Milojko i Milan. Milija je posle završene velike mature završio Višu upravnu školu u Beogradu. Dugo godina je radio kao sudija za prekršaje u Prijepolju. Danas kao penzioner živi u svojoj kući u Prijepolju (Izeta Čavića br. ...). Milojko je završio električarski zanat. Živi na svom imanju u Sedobru kao penzioner, dok najmlađi Milan radi kao vozač u Prijepolju gde i živi u svom stanu (Izeta Čavića br. .). Posle očeve smrti sva braća su se prihvatila nasleđa u Sedobru.

Petnaestorica iz ove generacije (Milovan Vladimirovog Ilije, Vladimir Milošev, Milija Jaćimovog Ilije,  Borivoje Živkov, Milenko Vladimirovog Ilije, Miodrag Maksimovog Todora, Mirko Maksimovog Todora, Dragoljub Vladimirovog Ilije, Radenko Maksimovog Todora, Ognjen Bojov, Radiša Radošev, Vojislav Maksimovog Todora, Gorden Bojov, Sretko Milenkov, Ljubiša Andrijin) stekli su više i visoko obrazovanje. Samo trojica (Miodrag i Vojislav Todora Maksimovog i Dragoljub Vladimirovog Ilije) ostavili su pisane tragove (knjige, studije, rasprave) u svojoj struci ili oblastima koje su ih interesovale.

Najstariji u ovoj generaciji je Krsto (1901-1978), Ristov sin iz Lipova, a najmlađi Milosav, rođen 1969. godine, Miladinov sin iz drugog braka. Najveći broj je rođen u četvrtoj i petoj deceniji dvadesetog veka, tačnije pred Drugi svetski rat i neposredno posle njega. Za najbolje godine stvaranja ove generacije mogu se uzeti one posle Drugog svetskog rata (1941-1945).

Dvadeset i četiri sestre braće ove generacije je mali broj prema broju pedeset dva koliko je muških glava u ovoj generaciji. Većina braće je ostavila muško potomstvo. Nažalost, na pojedinim granama to nije slučaj. Dok se pišu ovi redovi još ima neoženjenih iz ove generacije, ili onih od kojih se mogu očekivati naslednici.

Evo i lične životne karte šeste, do sada, najbrojnije generacije Bojovića:

1901 - 1978  Krsto Ristov

1904 - 1945 Mihailo Ristov

19?? - 19??  Radoš Ristov

1924 - ....     Vojimir Milošev

1928 - ....     Milovan V. Ilijin

1931 - 1999 Mihailo V. Ilijin

1932 - ....     Vladimir Milošev

1932 - 2002 Milija J. Ilijin

1933 - 2007 Borivoje Živkov

1933 - ....     Sreten Miladinov

1934 - 2007 Milenko V. Ilijin

1934 - 2005 Miodrag M. Todorov

1934 - 2000 Dragiša Milov

1935 - ....     Kosto Milošev

1935 - ....     Milojko J. Ilijin

1936 - ....     Mirko M. Todorov

1936 - ....     Milorad Perov

1937 - 2001 Petar Radošev

1937 - 1963 Velimir Živkov

1938 - ....     Dragoljub V. Ilijin

1938 - ....     Radenko M. Todorov

1938 - 2007 Svetomir Miladinov

1939 - ....     Ljubiša Radošev

1939 - 2000 Milisav Perov

1939 - 1957 Dobrisav Vojislavljev

1940 - ....     Vladimir Živkov

1940 - ....     Dragomir Milov

1940 - 2005 Ognjen Bojov

1941 - 2005 Radiša Radošev

1941 - 1998 Slobodan Milenkov

1943 - 2004 Stevan V. Ilijin

1944 - ....     Milan J. Ilijin

1944 - ....     Radomir Milenkov

1944 - 2004 Ratomir Milošev

1946 - 2005 Vitomir Mihailov

1946 - 1990 Vlado Živkov

1947 - ....     Vojislav M. Todorov

1947 - 2001 Borisav Vojislavljev

1947 - ....     Gorden Bojov

1948 - ....     Milojica Milićev

1951 - ....     Milivoje Milićev

1951 - ....     Sretko Milenkov

1952 - ....     Dragan Obradov

1952 - ....     Zoran Milićev

1952 - ....     Ljubisav Mihailov

1953 - ....     Ljubiša Andrijin

1954 - ....     Miroljub Andrijin

1956 - 1995 Dragić Lj. Todorov

1957 - ....     Milan Andrijin

1958 - ....     Grujica Dragomirov

1958 - ....     Ljubisav Lj. Todorov

1969 - 2003 Milosav Miladinov

Vreme od 1945. do 1991. godine poznato je kao period socijalizma u razvoju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, prethodnice Savezne Republike Jugoslavije. Istaknimo da je to bilo mirno vreme, vreme bez ratova, vreme napretka i vreme kad se većina Bojovića vinula do najvećih obrazovnih visina i do najvećeg i najlepšeg materijalnog blagostanja. Koliko je ko duhovno bio zadovoljan zavisilo je od toga koliko je ko sebi želeo da udeli. Ocena ovog vremena je najpovoljnija, jer su tada u svetskoj politici duvali i najbolji mogući vetrovi.

Vreme ove generacije Bojovića je vreme najvećih dostignuća čoveka i čovečanstva. Ako bi to slikovito iskazali bio bi to prelaz sa Njutnovog makro sveta u svet mikrosveta. Čovečanstvo je želelo da sazna i prodre do najsitnijih pora i njegovog bića i njegovog vremena. Godine 1939 Han i Štrasman ustanovili su da se može cepati atomsko jezgro. Čovek ga je zloupotrebio 1945. godine nad Hirošimom i Nagasakijem (eksplodirala je atomska bomba u Japanu), ali taj mali dobri mikrosvet i te kako je stavljen u službu čoveka i za čoveka. Čovek je želeo da sazna više. Zaključio je da ne može stalno ostati u svojoj kolevci - Zemlji. Želeo je da prodre dalje u beskonačne prostore kosmosa. I to se dogodilo baš u mome vremenu. Dvanaestog aprila 1961. godine mladi ruski pilot Jurij Gagarin savladao je Njutnov zakon gravitacije i vinuo se u kosmos da bi samo za sto osam minuta obišao Zemlju. Svojstveno je čoveku da hoće i više i to više se dogodilo dvadesetog jula 1969. godine kada su se Amerikanci Nil Armstrong i Edvin Oldrin spustili na Mesec - zemljin satelit. I to nije bilo dovoljno čoveku moga vremena. Poslao je rakete i na druge planete da prokrči puteve Tvome vremenu.

Dok ovo pišemo, Hablov teleskop juri vasionom otkrivajući veličanstvenu sliku svemira u kome sve vri i ključa dinamikom prirodnih zakona. Možda ćeš se i začuditi potomče kako sam bio oduševljen ovim dostignućima čoveka, jer će u tvome vremenu, pored moga sunčevog sistema, za tebe biti normalni i neki drugi, koje moje vreme želi da sagleda. Ova generacija Bojovića bila je svedok jednog vremena. Pošli smo iz Sedobra, Pljevalja i Velike Župe u susret uspehu čoveka i njegovog dela. Pojedinci moje generacije obišli su zemlju, istina, ne u skafanderima Gagarina i Armstronga već u udobnim letilicama na krilima dostignuća savremenika ove generacije Bojovića. Išli smo napred, uvek sa željom da proširimo i produžimo puteve naših očeva.

Samo snagom duha, naroda i država a time i porodice, pa i naše porodice Bojović, može se ići napred i živeti lepše. Ako te duh i znanje vode napred, potomče Bojovića, stići ćeš daleko.

Vratimo se u Sedobro svojoj braći da vidimo njihov put i mesto odakle je potekla matica Bojovića.

Pojedini od naših očeva doživeli su, a sinovi uživali, da iznad njihovih njiva vise telefonske i strujne žice, da u kući zuje frižider i zamrzivač, da titraju svetlost i boje na televizoru, da se pokvari slavina za toplu vodu u kujni i kupatilu, da se naljute što zvoni telefon kad mu vreme nije, da … neki nisu to dočekali. Koliki je to samo napredak za kratko vreme, a kao da je juče bila 1912. godina kada je Otomanska imperija zauvek umrla nasilnom smrću u Sedobru.

Današnji žitelji Sedobra: Milojko, Milisav, Vladimir, Stevan, Borisav, izuzimajući mlađe Ratomira i Grujicu, svi su penzioneri. Oko njih njive i zelene livade očeva i penzija svakog prvog u mesecu, istina mala, ali penzija. Možda su zbog toga u jednom trenutku i zaboravili da seju njive. Okrenuli su se stočarstvu. Zatravili su sva zemljišta po kojima su pasle rasne krave, koje su stigle državnom politikom napretka. Mlečni proizvodi su glavni proizvod, brašno je bilo jeftino...

Sa nabavkom rasnih krava i zamenom govečeta zvanog buša novim rasama, kao i novonastalog okruženja u svim vidovima života, smanjuje se prethodni broj goveda, uopšte, stočnog fonda. Domaćini nemaju u svojim štalama kao nekad ni volova ni ovaca. Izuzetak je Ratomir Milošev koji i 1999. godine još gaji oko desetak ovaca. Kod ostalih je to odavno prošlost. Jedna, dve, tri ili najviše četiri krave je stočni fond jednog domaćina u Sedobru. U prethodnoj generaciji jedna kuća se nije mogla zamisliti bez više krava, volova, ovaca, konja... Danas je sve drugačije.

Sve se menja i u makro i mikro kretanjima i oko Sedobra i u Sedobru i oko Bojovića i kod Bojovića. Njive se ponovo oru, jer bez hleba… ali sada ne više ralom, već traktorom koji, eto, u ovoj generaciji stiže u Sedobro zajedno sa automobilom. Prisetite se vremena naših očeva. Sada zuji i kosačica i tanjirača, rala su odložena, a drljača je polomljena i stoji negde na tavanu štale. Na štalama ne vise obešeni jarmovi ni kose sa polomljenim babkom. Nema drvenih kola, ne škripe paoci, nema ni saonica… Deca ne znaju ni šta su prijesni opanci, šta je ćasa na siniji, šta je fistan ili sukneno odelo, košulja od grube konoplje, ni slamarica, ni guber, ni… Kako se vreme brzo menja. Rezime: njiva obrađena traktorom, kosačicom pokošena trava, vršalicom žito ovršeno, kuća građena betonom, blokovima i armaturom, u sobi plakar, na podu tepih, na prozorima zavese, kupatilo, mašina za pranje veša, televizor, telefon, asfaltni put, voda, struja, porod, veselje, torta sa najlepšim filovima, gurabija šta li to beše?! I najzad ono najlepše: prekrasni osmeh Bojovića. To je danas Sedobro, ali…

Napomenimo i ovo: dobro se sećam svih očeva Bojovića u Sedobru, imali su i vrlina i mana, ali jednu manu koju ova generacija ima nisu, a to je piće. Piju današnji penzioneri u Sedobru, pogotovo pojedinci, i to dobro piju. Strah me je da se ne ostvari ona narodna da se više ljudi utopilo u piću nego u moru. Neka bude zabeleženo da je pijanstvo pojedinaca iz ove generacije učinilo da su Bojovići iz Sedobra izgubili na ugledu u selu, onom sjajnom ugledu koji su imali njihovi očevi. I ranije se volelo da popije, ali danas ... Tužno, ali istinito! Možda će jednoga dana ova ocena biti suvišna, ali ... rodoslovi treba da beleže.

Zabeležimo i to da se ova, šesta, generacija, i u Sedobru i van njega, izrazito razlikuje od generacije svojih očeva. Prirodno je to. Nastalo je novo vreme u okruženju Bojovića. To okruženje i uslovljava razlike. Sadašnja naša saznanja nisu saznanja naših očeva, koji su jedino mogli da znaju i većinom pričaju o novostima u susednom selu. Oni nemaju potpuna saznanja o novinama u Jugoslaviji, Evropi i svetu. Oni i njihovo vreme nemaju mogućnosti da se slože sa istinom da ako su horizonti širi a nebo više da se lepše i lakše živi.

Prodor ideja, novina, komuniciranja nije, danas, nepoznat Sedobru, a time i svim Bojovićima. Nekadašnja staza saznanja i mogućnosti vremena naših očeva, a pogotovo njihovih, je suviše kratka. Dok sam bio dvadesetogodišnjak, šaleći se, raspravljao sam sa ocem ko je više proputovao po svetu, on ili ja. Otac se skoro naljutio, pogledao me i odbrusio: ti ćeš mi reći, moj Dragoljube, ko je više proputovao, bolan bio ja sam služio vojsku u Prilepu, a ti ćeš mi govoriti ko je više proputovao. Ne zaboravite u Sedobru se vodi razgovor. Sagledao sam pravo i ljubav oca da se srdi, nasmejao sam se i nastavio da prebiram po svojoj torbi i da gledam da li je sve na mestu što sam doneo iz Istambula, iz koga sam se upravo vratio. Svestan sam da je govorilo njegovo vreme, moj otac je samo prenosio. Moj sin, u mojim dvadesetim godinama, kad sam se raspravljao sa ocem, već je obišao i hladni Helsinki i topli Lisabon, prelazio iz istočnog u zapadni Berlin. U drevnoj Atini se divio lepoti Partenona, u večnom Rimu veličini Koloseuma, govorio nekim drugim jezicima s nekim drugim nepoznatim ljudima. Punio znanjem i iskustvom svoju obravnicu života. Ostalo mu je tada da obiđe još dve do tri evropske prestonice i da ta stara Evropa njemu postane velika kao moje i tvoje Sedobro. Gde li se izgubi taj Prilep. Moje staze, staze sina koji je raspravljao sa ocem o Prilepu i Istambulu, uveliko su prevaziđene dolaskom naslednika Bojovića i njihovog vremena.

Kroz ovaj mali primer da li treba komentarisati jedno vreme jedne generacije? Mislim da treba. Treba govoriti o jednom vremenu jedne generacije i o tri životna puta: dede, oca i sina, o tri životne staze sve jednoj dužoj od druge i dobro je što je tako, o tri pogleda na život, o tri želje i vizije života i sveta. Kako je lepo i kako je osmeh širok kad možeš govoriti u jednom vremenu o tri generacije.

Znam da će se mnogi naljutiti, znam da nije lepo ni pristojno, znam se i izviniti tebi savremeniče i potomče, tvome vremenu i vekovima, ali ću izneti jednu javnu tajnu moga vremena, čiji sam i ja pristalica, tajnu koja kaže: j.... kuću bez muškog deteta. Uz još jedno izvinjenje oproštaj ne tražim, jer mi to pravo daju tvoji i moji preci. Pogledaj Rodoslov Bojovića: sin do sina, sestra do brata. A danas jedno ili nijedno. Ko će zaštiti staru majku i državu, ko će nastaviti lozu Bojovića? U vreme tvojih dalekih predaka, sine i sinovče, rođena je velika istina pretočena u stih pesme: ... ded unuku, otac sinu kroz vekove kazivao ... Kaži i ti sine Bojovića ne jednim osmehom, a time i sebičnim, već osmehom i delom slavnih predaka.

Supruge muževa ove generacije bavile su se različitim profesijama. Sve su završile, kao i muževi, osmogodišnje školovanje koje je bilo besplatno. Pojedine su ostale domaćice, druge su radile kao radnice. Jedan broj ih je stekao i srednje i više obrazovanje, a pojedine i visoko. Evo imena i supruga, koje više nisu samo iz okolnih sela, već iz čitave Jugoslavije: Vida, Kosara, Zorica, Rosa, Slobodanka, Gorica, Milka, Nevenka, Zdravka, Vela, Milenka, Ljubinka, Jelena, Nada, Đurđa, Spasa, Vojka, Velimirka, Stanka, Vinka, Mila, Dušanka, Borka, Branislava, Rajka, Branojka, Milijana, Mirjana, Ružica, Vasiljka, Vesna, Dragica, Gordana, Dragana, Vojislava, Milica. Ime do imena. Biser do bisera. Ime majke - najdražeg i najlepšeg cveta među cvetovima.

Sedobro danas nije Sedobro naših očeva. Nedostaju samo kompjuter i delimično mobilni telefon. Međutim, ako u Sedobru ne bude povijenih klasova ni rike teladi i brektanja traktora, to više neće biti Sedobro. Danas je više Bojovića van Sedobra, Velike Župe i Pljevalja nego u ovim mestima. Fizički da, ljubavlju verujem ne. Pravno, još su mnogi vezani za Sedobro.

Oni koji su napustili Sedobro, Veliku Župu i Pljevlja krenuli su na različite strane. Danas ih je najviše u Beogradu (Miodrag, Mirko, Vojislav; Milovan, Milenko, Dragoljub; Dragan; Gorden; Vojimir, Vladimir, Kosto; Milan), ali i u drugim mestima i drugim državama! Žive u jednosobnim, dvosobnim i trosobnim stanovima, neko i u svojoj vlastitoj kući. Žive sa svojim porodicama jednim novim životom, koji se uveliko razlikuje od života njihovih očeva. To je samo jedna od karakteristika i razlika ove generacije. Druge su svakidašnje, ljudske. Dobro je što danas i u Sedobru i van njega, oko očeva i majki Bojovića, trče sinovi i kćeri sa osmehom budućnosti.

Složićete se da lepšeg osmeha i većeg bogatstva nema.

Sedma generacija - generacija na raskrsnici milenijuma

Vladan, Bojan; Miloš, Marko; Goran; Slavenko; Predrag; Nenad; Mile; Goran, Marko; Saša, Radoš; Milan; Bojan, Slađan; Dalibor; Pero; Dobrisav; Nikola, Nebojša; Aleksandar, Goran; Milenko; Miodrag; Predrag; Mladen; Darko; Slavenko; Milan, Dejan, Miladin; Timotej; Andrija; Nikola; Vladan, Slobodan; Branko; Igor

Bojovići su i danas u Sedobru, Velikoj Župi, Pljevljima i na raznim stranama sveta. Njihove kuće su otvorene. Imaš vremena i tehnoloških mogućnosti da se upoznaš i stupiš u kontakt sa svakim od svojih savremenika. Pred tobom je kompjuter i širom sveta razapeta mreža - internet, čudo tehnoloških mogućnosti kraja dvadesetog veka. Pred tobom je novi milenijum. Iskoristi to. To je tvoje vreme, tvoja obaveza i tvoja pismenost, tvoje sutra i sutra Bojovića.

Lepo je u kući imati lepu sliku, a Rodoslov Bojovića je jedna od najlepših u tvome okruženju. Nastoj da sagledaš tu sliku najlepšim i najrealnijim bojama: bojama rođenja i radosti, jer i jedna i druga su realne i večne. I jedna i druga traju. Na tebi je da produžiš trajanje i sebe i Tvoje slike, a time i Bojovića iz sela Sedobra na domaku slavne Mileševe, koju, kao i tebe, grle vreme i vekovi.

Ti zagrli tvoje vreme …

Neka ga zagrle i nove loze Bojovića, loza u Prijepolju, loza u Priboju na Limu i loza u Beogradu. Jer, u ovim mestima i u ovoj generaciji, posle dugog vremena rođeni su van Sedobra, Lipova, Pljevalja i Velike Župe otac i sin u jednom gradu, u jednom mestu. U Prijepolju otac Miodrag i sin Marko, u Priboju otac Goran i sin Luka, u Beogradu otac Predrag i sin Filip. Potomci će nabrajati: matica Bojovića u Sedobru, njihova loza u Lipovu u Pljevljima u Velikoj Župi u Prijepolju u Priboju u Beogradu ... i tako redom kroz vekove. Da, da, baš tako: kroz vekove.

A na kraju dvadesetog veka, u predvečerje trećeg milenijuma, dvadeset četvrtog marta 1999. godine, u devetnaest sati i pedeset dva minuta, NATO (Severno atlanski vojni savez) je napao iz vazduha, Saveznu republiku Jugoslaviju, bombardujući glavni grad Beograd i druge gradove u Jugoslaviji. Prva bomba pala je na aerodrom Slatinu kod Prištine.

Predvodnici ovog zločinačkog napada su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Nemačka i Francuska. Ukupno devetnaest zemalja učestvuje u ovom neljudskom i krvavom piru. Tužno ali istinito. Istorija piše nepredvidive datume jedne generacije i jedne države u srcu slobodne Evrope. Savezna Republika Jugoslavije nije htela da se pokori svetskim moćnicima i prihvati njihove uslove oko Kosova, jedne od jugoslovenskih autonomnih pokrajina. Brojne su ljudske žrtve, naročito u Beogradu, Prištini, Novom Sadu, Aleksincu, Surdulici, Prizrenu, u okolini Đakovice i u mnogim drugim mestima. Bombe padaju i na Beograd i na okolinu Sedobra. Srbija i Crna Gora su razorene: srušeni su brojni mostovi, putevi, delovi gradova, televizija, bolnice, škole, obdaništa, zatvori, kasarne, sve je legitimni vojni cilj kako kažu agresori. Jednom rečju: strašno. U ime koga i u ime čega? Istorija je jedina koja daje odgovor!

Prvi odgovor je da je ovo čudo stalo posle sedamdeset i sedam dana neprestanog bombardovanja. Poginulo je, prema saopštenju načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije, 462 vojnika, 128 policajaca, civila ne zna se koliko. Neprijatelju je oboren 61 avion, 30 helikoptera i 7 bespilotnih letilica. Ostale odgovore daće vreme.

Nakon 146 vazdušnih opasnosti samo u Beogradu i nakon prestanka bombardovanja, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je odluku da se na Kosovo pošalju međunarodne oružane snage koje će obezbediti mir, s tim da se jugoslovenska vojska i policija povuku sa Kosova. Od 12. juna 1999. godine kada su stigle međunarodne snage velike koristi nema. I pored međunarodnih snaga Srbi i ostali nealbanski živalj i dalje se iseljavaju sa Kosova. Albanci jednostavno divljaju: ubijaju, pale kuće, nasilno isteruju Srbe. Pitam se do kada. Da li je Kosovo izgubljeno? Za sada ne znam. Međutim, znam da ovako izgleda redosled godina kojim je dolazila u susret trećem milenijumu sedma, neka bude i srećna generacija Bojovića:

1951 Slavenko Mihailov

1952 Slavenko Vojimirov

1955 Goran Milovanov

1959 Milan Ljubišin

1959 Miodrag Sretenov

1962 Pero Milisavljev

1964 Predrag Svetomirov

1965 Goran Vladimirov

1965 Saša Petrov

1966 Branko Milojkov

1966 Mile Stevanov

1967 Nikola Dragišin

1968 Aleksandar Dragomirov

1968 Nebojša Dragišin

1968 Nenad Dragoljubov

1968 Radoš Petrov

1970 Goran Dragomirov

1970 Milan Ratomirov

1970 Predrag Milenkov

1972 Dejan Ratomirov

1972 Milenko Radomirov

1974 Igor Milanov

1974 Vladan Milijin

1975 Dalibor Miloradov

1975 Marko Vladimirov

1975 Miladin Ratomirov

1975 Slobodan Milijin

1976 Dobrisav Borisavljev

1978 Mladen Milojičin

1979 Vladan Radenkov

1981 Miloš Vojislavljev

1982 Bojan Radenkov

1983 Darko Zoranov

1984 Marko Vojislavljev

1987 Bojan Dragićev

1991 Slađan Dragićev

1996 Nikola Grujičin

1996 Timotej Ljubišin

1997 Andrija Milanov

Redosled godina rođenja sestara braće sedme generacije Bojovića:

19?? Danica Krstova

19?? Biserka Krstova

1950 Slavica Vojimirova

1954 Stojanka Mihailova

1959 Brankica Milojkova

1959 Ljiljana Mihailova

1961 Verica Milojkova

1962 Miroslava Sretenova

1964 Dragana Kostova

1964 Gorica Vladimirova

1964 Natalija M. Vladimirova

1964 Zorica Milisavljeva

1966 Jelena Kostova

1966 Mirjana Mirkova

1966 Nataša Slobodanova

1967 Dragana Svetomirova

1968 Tatjana Mirkova

1969 Mira Stevanova

1969 Tatjana Ratomirova

1971 Zorica Milenkova

1972 Angelina Ljubišina

1972 Daliborka Miloradova

1972 Martina Ljubisavljeva

1973 Dušica Borisavljeva

1976 Jelena Milojičina

1976 Maja Draganova

1978 Olivera Dragomirova

1978 Violeta Milivojeva

1981 Danijela Zoranova

1981 Ivana Miroljubova

1981 Jelena Sretkova

1982 Ivana Radomirova

1983 Marica Miroljubova

1983 Valentina Milivojeva

1987 Dunja Ljubišina

1987 Ljiljana Radenkova

1987 Marijana Sretkova

1988 Vesna Gordenova

1990 Marijana Grujičina

1992 Anđela Grujičina

1995 Dušica Milanova

1998 Tamara Ljubisavljeva

Najstariji u ovoj generaciji je Slavenko (1951) Mihailov (1931-1999). Rođen je u Prijepolju, u prvoj godini druge polovine dvadesetog veka i prvi je vesnik novog milenijuma. Završio je osmogodišnje školovanje u Mileševi, potom električarski zanat u Prijepolju. Radio je jedno vreme u industriji motora i traktora u Beogradu, a potom dugo godina u preduzeću Sokolica u Prijepolju. Ima dve ćerke, Jelenu i Milanu. Živi u kući svoga oca u Prijepolju (Šućra Džidića broj 11).

Slavenko (1952) Vojimirov (1924) rođen je u Prijepolju. Osnovnu školu učio je u Pirotu, Skoplju i Sarajevu. U Sarajevu je završio petogodišnju srednju školu za primenjenu umetnost. Posle neuspelih pokušaja da se upiše na fakultet zaposlio se u novinskom preduzeću Politika u Beogradu, i radio u raznim redakcijama kao fotoreporter. Hobi su mu bile auto-trke. Osnivanjem televizije od strane kuće Politika zaposlio se u televiziji Politika. Oženjen je i ima troje dece. Živi u Beogradu u očevom stanu (Treći bulevar br. 52).

Goran (1955) Milovanov (1928) rođen je u Novom Pazaru, osmogodišnju školu učio je u Ušću na Ibru, a dovršio u Kraljevu gde je i gimnaziju završio. Elektrotehnički fakultet završio je u Beogradu. Dugo godina radi u preduzeću Montaža, a nakon podele ovog preduzeća u Beograd montaži, u kojoj je i generalni direktor. Oženjen je i ima dve kćerke. Supruga mu je po profesiji lekar. Živi u očevom stanu u Beogradu.

Milan Ljubišin rođen je u Bečeju, u Vojvodini, gde je i završio prvi razred osmogodišnje škole. Nakon preseljenja roditelja u Prijepolje nastavio je školovanje u Prijepolju gde je završio tekstilnu školu. Radi u tekstilnoj fabrici Ljubiša Miodragović na Kolovratu u Prijepolju. Sa svojom porodicom živi u Prijepolju.

Miodrag Sretenov rođen je u Prijepolju, gde je i završio osmogodišnju školu. Nakon toga završio je školu učenika u privredi, smer električar, u Beogradu. Danas živi sa svojom porodicom u Prijepolju i radi kao autoprevoznik.

Pero Milisavljev rođen je u Prijepolju, gde je i stekao osnovno obrazovanje. Počeo je da studira Poljoprivredni fakultet u Beogradu i, kako ga nije završio, upisao se na Višu kožarsku školu, takođe u Beogradu, koju je sa uspehom okončao. Dugo godina radi u privatnom preduzeću Gemaks. Kupio je stan u Zemunu u kome živi sa suprugom (Sremskih boraca br. 75, Zemun).

Predrag Svetomirov umro je u Užicu, u najlepšem cvetu mladosti, u svojoj dvadeset četvrtoj godini. Nije bio oženjen.

Goran Vladimirov završio je osmogodišnje obrazovanje u Prijepolju, gde je i rođen. Radi kao vozač u bolnici u Prijepolju. Živi sa suprugom u očevom stanu u Prijepolju, a povremeno i u Sedobru u očevoj kući.

Saša Petrov nakon završenog usmerenog obrazovanja u Prijepolju, gde je i rođen, počeo je da studira Mašinski fakultet u Beogradu - istureno odeljenju u Užicu. Fakultet nije završio i zaposlio se u privatnoj firmi u Beogradu. Kupio je stan u Beogradu (Nova skojevska br. 89, Beograd) u kome živi sa suprugom i dva sina.

Branko Milojkov rođen je u Prijepolju, posle osmogodišnjeg završenog obrazovanja zaposlio se kao radnik u fabrici Ljubiša Miodragović u Prijepolju. Živi sa svojom porodicom u očevoj kući u Sedobru.

Mile Stevanov rođen je u Prijepolju, posle osmogodišnjeg obrazovanja radio je kao vozač u Šumskoj sekciji u Prijepolju. Napustio je posao kupivši od firme teretni kamion. Kako poslovi nisu išli zaposlio se u privatnoj mehaničarskoj radnji, gde radi kao radnik. Sa suprugom i decom živi u očevoj kući u Sedobru.

Nikola Dragišin rođen je u Prijepolju, gde je i završio osmogodišnju školu. Nakon toga završio je Vojnu gimnaziju i Vojnu akademiju u Beogradu. Službovao je u Sremskoj Mitrovici, potom napustio vojsku i radi privatno u Sremskoj Mitrovici gde i živi sa svojom porodicom.

Aleksandar Dragomirov rođen je u Priboju na Limu. U rodnom gradu završio je gimnaziju – mikrobiološki smer. Upisao je studije veterine na Sarajevskom univerzitetu, stigao do kraja studija, ali zbog rata u Bosni studije nije priveo kraju. Napustio je Sarajevo i otišao u Nemačku. U Štutgartu radi i živi sa svojom porodicom.

Nebojša Dragišin rođen je u Prijepolju gde je i završio osnovno školovanje a potom Ekonomski fakultet u Novom Sadu. Radi privatno u Budvi a u Baru je kupio stan.

Nenad Dragoljubov rođen je u Beogradu gde je stekao osnovno, usmereno i visoko obrazovanje. Radio je u arhitektonsko projektnom birou u Beogradu, dok danas radi za Medjunarodni komitet spasa (IRC) u Njujorku.  Mnogo je putovao i kao student a i kao zaposlen u njujorškoj firmi. Do danas je proputovao više od 40 zemalja u svetu. Kupio je stan u Beogradu  (Danice Marković br 2) gde živi, kad nije na putu, sa svojom porodicom.

Radoš Petrov rođen je u Prijepolju. Završio je usmereno obrazovanje s kvalifikacijom metalostrugara. Zaposlio se u preduzeću Montaža u Prijepolju. Živi u očevom stanu u Prijepolju sa roditeljima i dvema kćerkama.

Goran Dragomirov rođen je u Priboju na Limu. U Priboju je završio gimnaziju, pravno-birotehnički smer. Nakon gimnazije, u Peći je završio Višu komercijalnu školu, a potom u Prištini i Ekonomski fakultet. Danas je direktor trgovinskog preduzeća "Bratstvo i jedinstvo" u Priboju. Oženjen je i ima sina Luku.

Milan Ratomirov rođen je u Prijepolju. Osnovnu školu završio je u Taševu, peti razred osmogodišnje škole u Mileševi 1981. godine kad se škola zatvorila, a potom šesti, sedmi i osmi razred osmogodišnje škole završio na Bostanima u Prijepolju. Pomagao je ocu Ratomiru na imanju, zatim, nakon razvoda roditelja, napustio Sedobro i radi privatno po Beogradu gde stigne i šta stigne.

Predrag Milenkov rođen je u Beogradu, završio je usmereno obrazovanje-školu Nikola Tesla u Beogradu, odsek slabe struje. Radi privatno. Živi sa svojom porodicom u očevom stanu u Beogradu. Predragov sin Filip je, takođe, rođen u Beogradu. Filipovim rođenjem počinje loza Bojovića u Beogradu, jer su se u Beogradu rodili otac i sin.

Dejan Ratomirov rođen je u Prijepolju. Nakon razvoda roditelja došlo je do sudskog spora oko priznanja čije je dete. Sud je ustanovio da je Dejan Ratomirov sin. Majka ga je odvela kod svoje majke i oca u Mramorak. Završio je osmogodišnje obrazovanje u Mramorku, kao i usmereno obrazovanje. Danas živi i radi kod svog dede po majci u selu Mramorku kod Pančeva. Nije zaposlen za stalno.

Milenko Radomirov završio je osnovno školovanje sa kvalifikacijom autolimara. Radi u železničko-transportnom preduzeću u Prijepolju.

Igor Milanov rođen je u Prijepolju. Završio je osmogodišnje školovanje i usmereno obrazovanje – odsek programer. Pripada zadnjoj generaciji učenika koji su se školovali po programu usmerenog obrazovanja. (Od godine 1993. godine ponovo se obrazovni sistem u Jugoslaviji vratio na staru šemu: osmogodišnje školovanje koje je obavezno a potom po izboru: srednja škola ili gimnazija i najzad fakultet). Nakon završenog usmerenog obrazovanja upisao je u Beogradu Višu PTT školu, a naporedo studira i Višu poslovnu školu.

Vladan Milijin rođen je u Prijepolju, gde je i završio osmogodišnju školu. U Beogradu je završio srednju PTT školu s kvalifikacijom PTT tehničar. Radi u Prijepolju i stanuje u kući svoga oca. Oženjen je i ima sina.

Dalibor Miloradov rođen je u Prijepolju. Nakon završenog osnovnog školovanja upisao je Višu kriminalističku školu u Zemunu.

Marko Vladimirov rođen je u Prijepolju gde je i završio gimnaziju, a potom upisao Poljoprivredni fakultet u Beogradu.

Miladin Ratomirov rođen je u Prijepolju (sva deca iz okoline Prijepolja, čiji roditelji žive na selu, uglavnom se vode da su rođena u Prijepolju, jer se porođaji obavljaju ne više u mestu boravka već u prijepoljskoj bolnici). Završio je kao i svi iz njegove generacije osnovno školovanje. Živi i radi na očevom imanju u Sedobru.

Slobodan Milijin je mlađi brat Vladanov. Nakon završene gimnazije u rodnom gradu, upisao je studije na Višoj medicinskoj školi u Beogradu. Rođen je u Prijepolju. U ovoj i prethodnoj generaciji malo je muških potomaka, a još manje da otac ima više od jednog sina.

Dobrisav Borisavljev rođen je u Prijepolju gde je završio školovanje s kvalifikacijom limara. Nikad nije radio taj posao. Za vreme napada NATO-a na Jugoslaviju nalazio se na odsluženju vojnog roka na Kosovu. Zaposlio se u privatnom preduzeću Gemaks u Beogradu.

Oni su mladi i proteći će još malo vremena da se o njima nešto određenije kaže, a kazaće se ubrzo, jer rastu:

Mladen Milojičin

Vladan Radenkov

Miloš Vojislavljev

Bojan Radenkov

Darko Zoranov

Marko Vojislavljev

Bojan Dragićev

Slađan Dragićev

Nikola Grujičin

Timotej Ljubišin

Andrija Milanov

 

Osma generacija - generacija dvadeset prvog veka

Ilija; Petar, Nikola; Aleksandar; Marko; Kosta; Nikola, Andrija; Mladen, Filip; Filip; Saša; Luka; Balša; Veljko; Stevan; Luka; Ilija...

U 21 veku kod Bojovića prvo se rodila devojčica Jovana Milanova kći i unuka Ratomirova, a od muškaraca Veljko sin Perov i unuk Milisavljev. I jedno i drugo dete rodilo se u Beogradu. Devojčica 2001 a dečak 2002. godine.

1983 Kosta V(ojimir). Slavenkov

1984 Marko S. Miodragov

1987 Aleksandar Lj. Milanov

1990 Mladen M. Brankov

1992 Filip M. Brankov

1993 Ilija S. Milov

1994 Saša D. Aleksandrov

1995 Petar P. Sašin

1996 Balša D. Nebojšin

1997 Luka D. Goranov

1997 Nikola P. Sašin

1998 Nikola M. Vladanov

1999 Filip M. Predragov

2000 Andrija M. Vladanov

2002 Veljko M. Perov

2003 Stevan R. Milanov

2006 Luka R. Milenkov

2009 Ilija M. Mladenov

 

Evo i redosleda godina rođenja sestara braće osme generacije Bojovića:

1981 Jelena M. Slavenkova

1982 Irena V. Slavenkova

1982 Milana M. Slavenkova

1983 Marija S. Miodragova

1986 Marina Lj. Milanova

1986 Milena M. Goranova

1988 Nevena S. Miodragova

1990 Tamara P. Radoševa

1990 Tatjana V. Slavenkova

1991 Milica S. Milova

1992 Marta M. Goranova

1994 Katarina P. Radoševa

1995 Isidora D. Nikolina

1996 Aleksandra D. Aleksandrova

1997 Nevena D. Nenadova

1997 Teodora V. Goranova

1999 Ivana S. Milova

1999 Itana D. Nebojšina

1999 Tijana V. Goranova

2001 Jovana R. Milanova

2002 Ema R. Dejanova

2003 Jasmina Ratomirovog Dejana

2004 Vanja M. Predragova

2006 Ivona M. Mladenova

2007 Sanja R Miladinova

Jedanaestog septembra 2001. godine dva aviona udarila su u Trgovački centar u Njujorku i srušila ga, dok je treći avion udario u Pentagon-vojno sedište SAD u Vašingtonu. Ove akcije sprovela je muslimanska teroristička organizacija Al Kaida, nakon čega su Sjedinjene američke države početkom 2002. godini bombardovale Avganistan gde se krio vodja ove organizacije Bil Laden.

Medjunarodni sud, tzv Haški tribunal, osnovan od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, počeo je sudjenje bivšem predsedniku Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodanu Miloševiću za, kako stoji u optužnici, ratne zločine na Kosovu i Hrvatskoj i za genocid u Bosni. Sudjenje je počelo 12 februara 2002. godine u holandskom gradu Hagu. Milošević ne priznaje Haški tribunal i nije angažovao advokate a napao je optužnicu kao i NATO (Severnoatlanski vojni savez) koji je bombardovao Jugoslaviju u martu 1999. godine.

Na sednici održanoj 14 marta 2002. godine u Beogradu na kojoj su prisustvovali Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica, Predsednik vlade Republike Srbije Zoran Djindjić, Predsednik Crne Gore Milo Djukanović i Predsednik vlade Crne Gore Filip Vujanović dogovoreno je da više nema imena Savezna Republika Jugoslavija i da će se buduća država, koju čine Srbija i Crna Gora, zvati Srbija i Crna Gora, umesto dosadašnjeg imena Savezna Republika Jugoslavija  koja je nastala posle raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1991. godine. Posle toliko godina od prvog pomena imena Jugoslavija, u trećoj deceniji dvadesetog veka, na Balkanu više nema države sa imenom Jugoslavija. Na tlu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije nastale su medjunarodno priznate sledeće države: Srbija i Crna Gora, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija. Ovaj sporazum važi tri godine i posle toga članice mogu da istupe iz saveza ako žele. Predsednik Jugoslavije i Predsednik Crne Gore potpisali su 15 marta 2002. godine, u španskom gradu Barseloni, pred predstavnicima Evropske unije ovaj sporazum. Da li će ova unija država biti trajna tvorevina ili postojati na duže vreme, to će vreme pokazati. Različita su reagovanja kako gradjana Srbije tako i Crne Gore. Jedni su za, jedni protiv, jedni za samostalnu Crnu Goru, drugi za samostalnu Srbiju, treći da ostane Jugoslavija. Vreme i ovde leči sve.

27. januara 2003. godine Skupština Republike Srbije na svom zasedanju usvojila je Ustavnu povelju kojom se dosadašnji naziv države Savezna Republika Jugoslavija zamenjuje i nova država zove Zajednica Srbije i Crne Gore. 29 januara 2003. godine Ustavnu povelju usvojila je Skupština Crne Gore. Četvrtog februara 2003. godine Skupština Srbije i Crne Gore proglasila je Ustavnu povelju tako da je novi naziv države Srbija i Crna Gora.

U januaru mesecu 2004 Amerikanci spustili na Mars svoju sondu zvanu duh /Spirit/, a  zatim  i drugu krajem januara iste godine.

21 maja 2006. godine na svom referendumu narod Crne Gore proglasio je nezavisnot, tako da dosadašnja država koja se zvala Državna zajednica Srbija i Crna Gora više ne postoji.

Ovako se kroz istoriju sve zvala tvoja država:

1. Kraljevina Srbija (1882)
2. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (1918)
3. Kraljevina Jugoslavija (1929)
4. Demokratska Federativna Jugoslavija (1945)
5. Federativna Narodna Republika Jugoslavija (1945)
6. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (1963)
7. Savezna Republika Jugoslavija (1992)
8. Državna zajednica Srbija i Crna Gora (2003)
9. Republika Srbija (2006)

Na tebi je, sine i sinovče, gde ja stadoh ti produži ...

* * *

 * Prva strana *

* Posveta * Uvod * Rodoslov * Registar * Istorija Sedobra * Istorija Bojovića * Autor * Novosti *

* Stablo muške loze Bojovića * Bojovići i Mileševa *