I. UVOD .

Rezime. Ustav i zakoni garantuju manje vise na papiru prava iz oblasti rada i zaposljavanja. Ali se praksa razlikuje od pravne normative.I ova oblast deli sudbinu celokupnog stanja u zemlji i drzavi. Sudovi su u vrsti produzene paralize, ljudska prava se krse u raznim oblastima i dalje, pa i u slucajevima kada se radi o pravu na rad. Nova vlast cini napore da prevazidje teskoce tranzicije, koja je vrlo bolna, mnogi ostaju bez radnih mesta, bogatiji i mocniji diktiraju odluke koje se ticu drugih , kada se radi o zaposljavanju, napredovanju, platama, otkazima, vlada siromastvo, nema radnih mesta, proizvodni kapaciteti su zastareli, nazalost ponuda radne snage nije cesto kvalitetna u odnosu na traznju sto se tice obrazovanja, mi smo jedna od najstarijih nacija u Evropi, i medju najbolesnijim,(ne samo u Evropi). Drustvena preduzeca su stvarali svi zaposleni, sada ta preduzeca kupuju mocnici za bagatelu, isteruju zaposlene na ulicu, ne pomazu protesti, strajkovi, zalbe sindikatima i sudovima.Ne funkcionise u dovoljnoj meri nacelo sposobnosti.

Uvodna objasnjenja.

Pravo na rad je garantovano Opstom deklaracijom o ljudskim pravima, clan 23:"Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, pogodne uslove rada i zastitu u slucaju nezaposlenosti , na zaradu koja ce mu osigurati zivot dostojan ljudskog bica, a ako to nije slucaj, onda da mu se omoguci sociajlna zastita. Svako ima pravo da se udruzuje u sindikate i da stupa u strajk". Ovo pravo je garantovano i Ustavom i zakonima.i medjunarodnim obavezama Vlade SRJ.
2..Istorijat.
Pravo na rad je bilo predvidjeno jos Ustavom iz 1946 ,a zatim Ustavom iz 1953 godine. Dodatno je obradjeno Zakonom o radnim odnosima iz 1957 godine. Ustav iz 1963 godine postavlja pitanje da li se pravo na rad moze obezbediti svima koji ga traze, jer to zavisi od ekonomskog razvoja zemlje. Ustavom iz 1974 godine se izricito garantuje sloboda rada ,svako je slobodan da izabira svoju profesiju, svi polozaji i funkcije u drustvu su dostupni svima u uslovima jednakosti.
 Iako je prethodna SFR Jugoslavija tvrdila da je dostigla visok nivo ostvarenja ljudskih prava i sloboda, da je ostvarila vrhunski nivo razvoja ljudskih prava i zavela Samoupravljanje i dala radnicima na raspolaganje sredstva za proizvodnju, sada je jasno da sredstvima za proizvodnju nisu upravljali radnici, nego politicari-vlastodrsci, da je carevala Moralno-politicka podobnost MPP (sto je u praksi najcesce znacilo clanstvo u SKJ). Direktore preduzeca su izabirali spoljni politicki centri moci, ali je to servirano kao da su ih izabrali zaposleni, u zakonu je bila upisana MPP kao kriterijum za izbor i naimenovanje na polozaje direktora, i sva druga znacajnija radna mesta (cesto i za sefa sluzbe), procedure selekcije ovih kadrova su bile u rukama politickih centara moci van preduzeca. MPP se zahtevala i za radna mesta u pojedinim zanimanjima od posebnog drustvenog znacaja kao sto su: informisanje, drzavna uprava, kultura, obrazovanje, nauka, i.sl. MPP se zahtevala u oglasima, bila je upisana u statutima i pravnim dokumentima preduzeca i ustanova Preko 90 % direktora su bili clanovi SKJ, vecina sefova sluzbi, skoro 100 % oficira, sudija, javnih tuzioca ,kadrova u drzavnoj upravi, komunisti su drzali skoro sve vaznije polozaje u informisanju, nauci , kulturi, obrazovanju, zdravstvu, i svim drugim kljucnim drustvenim sektorima.
Pokret za zastitu ljudskih prava je jos pre dvadeset i vise godina ustao u osudu MPP kao nelegalne i stetne(zajedno sa sadasnjim celnicima i aktivistima politickih stranaka, koji su onda bili disidenti i clanovi odbora za zastitu ljudskih prava),jer drasticno prigusuje funkcionisanje nacela sposobnosti i podstice drustvene podele.
Sa priblizavanjem istorijskih promena koje ce nastati uvodjenjem visepartijskog sistema u Jugoslaviji, pocinje da se menja radno zakonodavstvo i predvidja se i postojanje privatne svojine nad bivsim drustvenim preduzecima, donose se novi zakoni o preduzecima. 24 jula 1991 godine donet je novi Zakon o radnim odnosima koji je uneo znacajne promene u ovoj oblasti, na direktora se prenose sve veca ovlascenja. Direktore i dalje biraju politicari cija su oni produzena ruka .Direktor postaje poslovodni organ, koji odlucuje o zasnivanju i prestanku radnog odnosa .Ovim zakonom je propisana nova mera izricanja tehnoloskih viskova (otpremnina od 24 meseca, odlazak u penziju, itd). Ovim zakonom je predvidjeno pravo radnika da se organizuju u nezavisne sindikate i donet je Zakon o strajku koji radnicima daje pravo na strajk.
Posle ovoga je doslo da rapidnog i drasticnog pogorsanja u oblasti prava na rad. U 1993 godini u doba rekordne inflacije usled sankcija, rata, doslo je do istinske ekonomske paralize, sto je imalo za posledicu redukciju privrednih aktivnosti i masovno slanje zaposlenih van radnog odnosa, u penziju, na prinudne odmore
Ovo je iskorisceno da se sprovode obracuni sa neistomisljenicima i zaposljavaju svoji ljudi. Poredak se nije libio da pocetkom 1993 godine sprovede istinsku cistku i 1.500 novinara i osoblja RTS posalje na prinudne odmore, da na celo informacionih, naucnih, obrazovnih, zdravstvenih i drugih kljucnih sektora drustva nastavlja da dovodi politicki pouzdane pojedince ,da izvrsi reizbor sudskih organa i odstrani one koji nisu po volji. Rektore Univerziteta i direktore skola bira Ministarstvo prosvete.
Kasnijim zakonskim dopunama direktorima su davana sve veca ovlascenja i sve su vise u praksi suzavana prava iz radnog odnosa.
Na talasu tadasnjih ocekivanja, u Srbiji je krajem 1990. zakljucen i pravi Opsti kolektivni ugovor. Veoma brzo posle tog pocetnog poleta u Srbiji je pocela desetogodisnja agonija, koju, pored ostalog, karakterise zadrzavanje dominacije drustveno-svojinskog oblika, uz neposredno najavljivanje privatizacije i promena osnova sistema. Medutim, nezavisno od takve nezvanicne politike, u tom periodu je i privatni sektor znatno ojacao. Naravno, po pravilu na racun drustvenog kapitala, ali to nije tema ovog napisa.
Takva, neodredena situacija je izazvala konfuziju u radnom zakonodavstvu. Zato je period izmedu 1991. i 1997. godine vreme ucestalih promena radnog zakonodavstva, kojim je pokusano uvodjenje u sistem, ugovora o radu. Ali drustvena realnost nije davala osnov za inaugurisanje ovog akta. U privredi, u kojoj dominira drustvena svojina, nesto tako jednostavno nije moguce. Nedostaje druga strana. Ali uporni pokusaji promena sistema radnih odnosa, koji nisu imali uporiste u praksi, izazivali su otpor kod radnika, zato sto su se suocavali sa posledicama takve situacije. Kada se na drustveno-svojinski oblik nakaleme resenja iz drugog sistema, minusi se sabiraju. Uprave preduzeca, navikle na sopstvenu neodgovornost i podsticane sistemom na takvo ponasanje, dobile su u ruke sredstva koja im ne pripadaju (liberaizacija zaposljavanja, otpustanje i rasporedivanja). Ova "nemoguca" situacija je "kodifikovana" usvajanjem novog Zakona o radnim odnosima, s pocetka 1997. godine. Ovakav sled dogadaja je uticao na stvaranje otpora prema promenama kod radnika.Stanje se degradira sve do 2000 godine kada nova vlast ulaze napore da radno zakonodavstvo prilagodi medjunarodnim standardima.Ali je to proces koji ne ide lako.

3.Pravna osnovica

Prilazemo pravna obrazlozenja Beogradskog centra za ljudska prava kao strucna i pogodna za ovu svrhu. Prema Beogradskom centru za ljudska prava: Pravo na rad
Pravo na rad je izri?ito garantovano ustavima Srbije i Crne Gore (?l. 35 Ustava Srbije i ?l. 52 Ustava Crne Gore), ali ne i Ustavom SRJ. Svi ustavi garantuju pravo na slobodan izbor zanimanja i zaposlenja, kao i zabranu prinudnog rada (?l. 54, st. 1 Ustava SRJ). Ustav Srbije jedini predvi?a da su svakome, pod jednakim uslovima, dostupni radno mesto i funkcija (?l. 54, st. 1 Ustava Srbije).
Ustavom SRJ i Ustavom Srbije je u izvesnoj meri garantovana i sigurnost radnog odnosa propisivanjem da radni odnos zaposlenom može prestati protiv njegove volje samo pod uslovima i na na?in utvr?en zakonom i kolektivnim ugovorom (?l. 54, st. 2 Ustava SRJ i ?l. 35, st. 2 Ustava Srbije). Odluku o otkazu, koja mora biti obrazložena, donosi direktor i ona je kona?na (?l. 65 Zakona o osnovama radnih odnosa, Sl. list SRJ 29/96, 51/99). Do izricanja disciplinske mere prestanka radnog odnosa može do?i samo u slu?aju onih povreda radnih obaveza koje su izri?ito odre?ene zakonom ili kolektivnim ugovorom. Ovu meru tako?e izri?e direktor, a kod poslodavca koji ima upravni odbor, upravni odbor kao drugostepeni organ nadležan je za preispitivanje ove odluke po prigovoru zaposlenog (?l. 56, st. 2 ZORO).
Odluka o prestanku radnog odnosa i razlozi za donošenje te odluke moraju se dostaviti zaposlenom u pismenoj formi sa poukom o pravnom leku. Zaposleni može u roku od 15 dana od dostavljanja ove odluke pokrenuti spor pred nadležnim sudom. U 2001. godini donet je novi Zakon o radu (Zakon o radu, Sl. glasnik RS, br. 70/01, 73/01) koji propisuje da se spor u prvom stepenu okon?ava u roku od 6 meseci od pokretanja spora (?l. 122, st. 3). Presuda po kojoj je pravno lice dužno da vrati zaposlenog na rad mora se u izvršnom postupku izvršiti pod pretnjom nov?ane kazne, s tim da se nov?ana kazna može izricati najviše tri puta. Poslodavac koji otkaže zaposlenom ugovor o radu suprotno zakonu kazni?e se nov?anom kaznom od 100.000 do 200.000 dinara (?l. 164, st. 1. ta?. 4) Neizvršavanje pravosnažne sudske odluke o vra?anju zaposlenog na rad predstavlja krivi?no delo (?l. 91 KZ Srbije i ?l. 75 KZ Crne Gore).
Obavezan otkazni rok ne može biti kra?i od mesec dana niti duži od tri meseca, odnosno šest meseci u Crnoj Gori (?l. 55 Zakona o radnim odnosima, Sl. list SR CG, br. 29/90, 42/90, 28/91, Sl. list RCG, br. 48/91, 17/92, 27/94, 16/95, 21/96, 5/00). Zaposleni može prestati sa radom i pre isteka otkaznog roka, u Srbiji uz saglasnost poslodavca, a u Crnoj Gori po odluci poslodavca, s tim što u tom slu?aju zaposlenom pripada pravo na naknadu zarade do isteka otkaznog roka.
Zakonom su ure?ena posebna prava zaposlenih koji spadaju u tzv. tehnološki višak. Re? je o licima kojima prestaje radni odnos zbog prestanka potrebe za njihovim radom u slu?aju uvo?enja tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Po Zakonu o radu Srbije poslodavac takvom licu može otkazati ugovor o radu samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima (?l. 101, st. 1, ta?. 8). Ova odredba ne odnosi se na poslodavca koji u radnom odnosu na neodre?eno vreme ima manje od 50 zaposlenih. U roku od 3 meseca poslodavac ne može angažovati drugo lice na istom radnom mestu, a ako se u tom periodu javi potreba za takvim radnikom prednost ?e imati zaposleni kome je prestao radni odnos (?l. 101, st. 5 i 6). Zaposleni kome radni odnos prestaje po ovom osnovu ima pravo na otpremninu ?ija visina zavisi od dužine radnog staža (?l. 117).
Pravo na rad uklju?uje i pravo na besplatnu pomo? prilikom traženja zaposlenja. U republikama postoje zavodi za tržište rada, sa zadatkom da ostvaruju program zapošljavanja i uskla?uju ponudu i potražnju radne snage. Zavod pruža besplatnu stru?nu pomo? u vidu informisanja zainteresovanih lica o uslovima i mogu?nostima zapošljavanja i bavi se poslovima posredovanja u zapošljavanju izme?u nezaposlenih lica i poslodavaca. Zavod obavlja i poslove profesionalne orijentacije pri izboru zanimanja i zapošljavanja, kao i pripreme za zapošljavanje, u smislu prekvalifikacije, dokvalifikacije i inoviranja znanja.
Pravo na pravedne i povoljne uslove rada
Jugoslovenski ustavi garantuju zaposlenom pravo na odgovaraju?u zaradu (?l. 55 Ustava SRJ; ?l. 36 Ustava Srbije i ?l. 53, st. 1 Ustava Crne Gore).
Zakon o osnovama radnih odnosa predvi?a da zaposleni imaju pravo na odgovaraju?u zaradu i da se ona utvr?uje u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Zarada se ispla?uje najmanje jedanput mese?no (?l. 48 ZORO). Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u dane praznika za koje ne radi, za vreme godišnjeg odmora, pla?enog odsustva, vojne vežbe i u drugim slu?ajevima utvr?enim zakonom i kolektivnim ugovorom. Zaposlenom je zakonom garantovano pravo na uve?anu zaradu u slu?aju rada za vreme državnih praznika, prekovremenog i no?nog rada (?l. 49 ZORO). Pored zarade, zaposleni ima pravo i na druga primanja, kao što su primanja za pokri?e troškova godišnjeg odmora, toplog obroka, prevoza i sli?no (?l. 51 ZORO- Zakon o osnovama radnih odnosa).
Radi obezbe?ivanja materijalne i socijalne sigurnosti zaposlenih, zakonom je predvi?eno pravo zaposlenih na minimalnu zaradu. Minimalnu zaradu utvr?uju sporazumno Vlada, reprezentativni sindikat i reprezentativno udruženje poslodavaca, organizovani za teritoriju Republike Srbije, u skladu sa zakonom (?l. 84 Zakona o radu Srbije). Ukoliko se sporazum ne postigne u roku od 10 dana minimalnu zaradu utvr?uje Vlada Republike Srbije (?l. 84, st. 3).
Jugoslovenski ustavi na uopšten na?in garantuju i pravo zaposlenog na ograni?eno radno vreme, kao i na pla?eni godišnji odmor i odsustva. Ustav SRJ i Ustav Srbije predvi?aju i pravo na dnevni i nedeljni odmor, ali bez bližeg preciziranja (?l. 56, st. 1 Ustava SRJ; ?l. 38, st. 1 Ustava Srbije i ?l. 53, st. 2 Ustava Crne Gore).
Puno radno vreme iznosi 40 sati u jednoj radnoj nedelji. Zakonom je predvi?ena obaveza uvo?enja skra?enog radnog vremena za lica koja rade na naro?ito teškim, napornim i po zdravlje štetnim poslovima, i to srazmerno štetnom uticaju na zdravlje, odnosno radnu sposobnost zaposlenog. U Srbiji skra?enje može biti najviše 10 sati nedeljno, a Crnoj Gori radno vreme ovih lica najviše se može skratiti na 36 sati nedeljno (?l. 36, st. 1 Zakona o radu Srbije i ?l. 17 Zakona o radnim odnosima Crne Gore). Radno vreme zaposlenog može trajati i duže od punog radnog vremena ali ne duže od 10 sati nedeljno, osim ako je re? o nekom od slu?ajeva koji su izri?ito predvi?eni zakonom, kada postoji obaveza zaposlenog da radi prekovremeno, npr. u slu?aju elementarne nepogode, požara, eksplozije i sl. (?l. 20 ZORO).
U pogledu prava na odmor, zaposleni ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od 30 minuta, pravo na odmor izme?u dva radna dana u trajanju od najmanje 12 sati neprekidno, osim u pogledu sezonskih radova kada ovaj minimum iznosi 10 sati. Zaposleni ima pravo i na nedeljni odmor u trajanju od najmanje 24 ?asa neprekidno, kao i pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 18 radnih dana. Zaposlenom se ne može uskratiti pravo na bilo koji od odmora garantovanih zakonom. Zaposleni ima pravo i na pla?eno ili nepla?eno odsustvo sa rada u slu?ajevima utvr?enim zakonom i kolektivnim ugovorom (?l. 26–31 ZORO).
Ustavima se zajem?uje i zaštita zaposlenih na radu bez bližeg preciziranja. Ženama, invalidima i omladini je garantovana posebna zaštita na radu (?l. 56, st. 2 i 3 Ustava SRJ; ?l. 38, st. 2 i 3 Ustava Srbije i ?l. 53, st. 3 i 4 Ustava Crne Gore).
Zakonom o osnovama radnih odnosa utvr?ena je obaveza poslodavca da obezbedi potrebne uslove za zaštitu na radu. Preduze?e može da otpo?ne obavljanje neke delatnosti tek kada nadležni inspekcijski organ svojim rešenjem utvrdi da su, izme?u ostalog, ispunjeni i uslovi u pogledu zaštite na radu (?l. 18 Zakona o preduze?ima, Sl. list SRJ, br. 29/96). Poslodavac je dužan da zaposlenog upozna sa svim opasnostima po život i zdravlje na radnom mestu, kao i sa pravima i obavezama u vezi sa zaštitom na radu i uslovima rada. Zaposleni ima pravo da odbije da radi ukoliko nisu sprovedene propisane mere zaštite na radu, ali samo pod uslovom da postoji objektivna opasnost po njegov život ili zdravlje (?l. 33–34 ZORO).
Da bi zaposleni bio raspore?en na radno mesto gde postoji pove?ana opasnost od povre?ivanja i profesionalnih ili drugih oboljenja potrebno je da ispunjava i uslove za rad u pogledu zdravstvenog stanja, psihofizi?kih sposobnosti i životne dobi. Radi zaštite ovih lica zakonom su ustanovljeni i obavezni prethodni i periodi?ni lekarski pregledi (?l. 30–35 Zakona o zaštiti na radu, Sl. glasnik RS, br. 42/91, 53/93, 67/93, 48/94, 42/98). Iz istog razloga zakonom je ustanovljena obaveza skra?enja radnog vremena za ova lica.
Detaljnije odredbe o zaštiti na radu u Srbiji sadržane su u posebnom Zakonu o zaštiti na radu, dok se u Crnoj Gori one nalaze u okviru Zakona o radnim odnosima. Ovim propisima, kao i podzakonskim aktima donetim na osnovu njih, konkretnije su utvr?ene obaveze poslodavca u vezi s merama i sredstvima koji su neophodni za obezbe?enje uslova za bezbedan rad. Nadzor nad sprovo?enjem zakona, drugih propisa i kolektivnih ugovora iz oblasti zaštite na radu vrši inspekcija rada. Nepridržavanje mera zaštite na radu osnov je za prestanak rada preduze?a (?l. 100, st. 1, ta?. 1 Zakona o preduze?ima), a u odre?enim slu?ajevima može da predstavlja i krivi?no delo (?l. 90 KZ Srbije i ?l. 74 KZ Crne Gore).
Novi Zakon o radu zadržao je pravo zaposlene žene na porodiljsko odsustvo radi nege deteta u trajanju od 365 dana. Uneto je pravo oca na pla?eno odsustvo umesto majke u periodu nakon navršena tri meseca do jedne godine starosti deteta, ako se roditelji tako sporazumeju. Zadržana su i neka druga prava na odsustvo u vezi posebne nege deteta iz dosadašnjeg zakona. U Zakonu o radu prvi put je uvedena odredba da zaposleni može dobiti otkaz ako zloupotrebi bolovanje (?l.101, st. 1 ta?. 7). Tako?e, predvi?eno je produženje godina za starosnu penziju na 65 za muškarce i 60 za žene, odnosno za po pet više nego prema važe?em zakonu.
Sloboda udruživanja
?lan 22 PGP(Pakt o gradjanskim pravima):
1. Svako lice ima pravo da se slobodno udruži sa drugim licima, uklju?uju?i i pravo na osnivanje sindikata i u?lanjenje u iste radi zaštite svojih interesa.
2. Vršenje ovog prava može biti samo predmet ograni?enja predvi?enih zakonom a koja su potrebna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti, javnog reda ili radi zaštite javnog zdravlja i morala ili prava i sloboda drugih lica. Ovaj ?lan ne spre?ava da se vršenje ovog prava od strane ?lanova oružanih snaga i policije podvrgne zakonskim ograni?enjima.
3. Nijedna odredba ovog ?lana ne dopušta državama ?lanicama Konvencije od 1948. godine Me?unarodne organizacije rada o sindikalnoj slobodi i zaštiti sindikalnih prava da donose zakonske mere koje bi narušavale ili da primenjuju zakon na na?in koji bi narušavao garancije predvi?ene navedenom konvencijom.
(Sl. list SFRJ, br. 7/71)
Opšte
Jugoslovenski ustavi, i savezni i republi?ki, garantuju slobodu udruživanja. Ustavi SRJ i Crne Gore koriste iste re?i: „Gra?anima se jam?i sloboda politi?kog, sindikalnog i drugog udruživanja i delovanja, bez odobrenja, uz upis kod nadležnog organa“ (?l. 41, st. 1 Ustava SRJ; ?l. 40, st. 1 Ustava Crne Gore). Sli?na formulacija se nalazi i u Ustavu Srbije (?l. 44, st. 1 Ustava Srbije).
Ustavi Srbije i Crne Gore jam?e i slobodu sindikalnog organizovanja; prema Ustavu SRJ sindikati se osnivaju „radi zaštite prava i unapre?enja profesionalnih i ekonomskih interesa njihovih ?lanova“ (?l. 41, st. 3 Ustava SRJ). Opisana funkcija sindikata odgovara ?lanu 8, st. 1(a) PESK(Me?unarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima od 16. decembra 1966.), ali je uža od one iz PGP i EKPS(EKPS – Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 4. novembra 1950).
(?l. 11). Prema PGP i EKPS, sloboda sindikalnog organizovanja je pravo svakog lica da obrazuje i pristupa sindikatima radi zaštite „svojih interesa“, što je uklju?eno u ?lan 22 PGP da bi se istaklo da se sindikati bore i za gra?anska prava svojih ?lanova.
Ustavi i zakoni SRJ i republika ?lanica ne pominju pravo da se ne udružuje, odnosno da se ne bude ?lan neke organizacije. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava država mora svakome garantovati pravo da se ne udružuje (odluka Sigurour A. Sigurjonsson protiv Islanda, 30. juna 1993, A–264).
Politi?ka i sindikalna udruženja u SRJ koja deluju na celoj njenoj teritoriji, osnivaju se i rade prema saveznom Zakonu o udruživanju gra?ana u udruženja, društvene organizacije i politi?ke organizacije koje se osnivaju za teritoriju SFRJ (Sl. list SFRJ, br. 42/90; dalje: Zakon o udruživanju gra?ana SRJ). Status organizacija ?ije se delovanje prostire na teritoriji samo jedne republike regulisan je posebnim republi?kim zakonima. U Crnoj Gori donet je Zakon o nevladinim organizacijama (Sl. list RCG, br. 27/99); danom stupanja na snagu ovog zakona prestale su da važe odredbe Zakona o udruživanju gra?ana Sl. list SR CG, br. 23/90, 26/90, 13/91; Sl. list RCG, br. 48/91; 17/92, 21/93, 27/94, 27/99 koje se odnose na društvene organizacije i udruženja gra?ana i Zakona o zadužbinama, fondacijama i fondovima Sl. list SR CG, br. 24/85), dok u Srbiji postoje dva zakona: Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima gra?ana (Sl. glasnik SRS, br. 24/82, poslednje izmene 48/94)), koji reguliše osnivanje i delovanje društvenih organizacija i udruženja gra?ana; i Zakon o politi?kim organizacijama (Sl. glasnik SRS 37/90), koji se bavi politi?kim organizacijama. U Srbiji postoje dva zakona zato što je Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima gra?ana donet još 1982. godine, u doba jednopartijskog sistema.
Svi ovi zakoni doneti su pre stupanja na snagu važe?ih ustava, te nisu u potpunosti uskla?eni s njima. U Srbiji se još uvek osnivanje sindikalnih organizacija i udruženja gra?ana vrši na osnovu pomenutog Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima gra?ana iz 1982. godine. Ovaj zakon je u velikoj meri optere?en socijalisti?kom retorikom i arhai?nim ograni?enjima.
 Ograni?enje slobode udruživanja pripadnika vojske i policije
PGP i EKPS ovlaš?uju države da zakonski mogu ograni?iti vršenje prava na slobodno udruživanje pripadnika oružanih snaga i policije, a prema EKPS i pripadnika državne uprave (?l. 22, st. 2 PGP i ?l. 11, st. 2). Jugoslovenski ustav i zakoni ustanovljavaju apsolutnu zabranu politi?kog i sindikalnog udruživanja u odnosu na profesionalne pripadnike vojske i policije. Prema Ustavu SRJ, „profesionalni pripadnici Vojske i policije Savezne Republike Jugoslavije nemaju pravo na sindikalno organizovanje“ i „ne mogu biti ?lanovi politi?kih stranaka“ (Ustav SRJ, ?l. 42, st. 2 i 3). Ova odredba je sadržana i u Zakonu o Vojsci Jugoslavije (Sl. list SRJ, br. 43/94) koji u ?lanu 36 predvi?a da „profesionalni vojnici, studenti vojnih akademija i u?enici srednjih vojnih škola ne mogu biti ?lanovi politi?kih stranaka, nemaju prava na sindikalno organizovanje i nemaju prava na štrajk“. Za razliku od ove opšte zabrane, stavom 2 istog ?lana je odre?eno da „vojnici za vreme služenja vojnog roka i pripadnici rezervnog sastava dok se nalaze na službi u Vojsci ne mogu u?estvovati u aktivnostima politi?kih stranaka".
Ustav Crne Gore ne predvi?a zabranu sindikalnog organizovanja pripadnika policije ali u ?lanu 41, st. 2 predvi?a da „profesionalni pripadnici policije ne mogu biti ?lanovi politi?kih stranaka“. Ustav Srbije ne sadrži odredbe koje bi regulisale slobodu udruživanja pripadnika policije.
Zabrana profesionalnim pripadnicima vojske i policije da budu ?lanovi politi?kih stranaka je sporna jer isklju?uje iz politi?kog života jedan zna?ajan segment stanovništva. U tom smislu, ona predstavlja ozbiljno ograni?enje slobode udruživanja i slobode izražavanja. U Izveštaju o ljudskim pravima u Jugoslaviji za 1998, Beogradski centar je zauzeo stanovište da ovakva apsolutna zabrana nije u skladu s PGP i EKPS. Me?utim, Evropski sud za ljudska prava je u svoj odluci Rekvenji (Rekvényi) protiv Ma?arske (App. No. 25390/94 (1999)), stao na stanovište da zabrana pripadnicima policije da se u?lanjuju u politi?ke stranke i u?estvuju u politi?kim aktivnostima nije protivna ?lanovima 10 (sloboda izražavanja) i 11 (sloboda udruživanja) EKPS. Imaju?i u vidu ovu odluku Evropskog suda, može se re?i da jugoslovenska ustavna zabrana profesionalnim pripadnicima vojske i policije da budu ?lanovi politi?kih stranaka u na?elu predstavlja dozvoljeno ograni?enje. Me?utim, vojska i policija u SRJ u praksi nisu bile politi?ki neutralne, dugo su se poistove?ivale s vladaju?im strankama i do oktobra 2000. su bile jedan od njihovih glavnih oslonaca.
U Izveštaju o ljudskim pravima u Jugoslaviji za 2000, Beogradski centra za ljudska prava je izneo stav da potpuna zabrana sindikalnog udruživanja pripadnicima vojske i policije predstavlja nedozvoljeno ograni?enje slobode udruživanja, kao i slobode izražavanja. Potpuna zabrana bi ovim licima onemogu?ila da zaštite svoje interese vezane za rad i zbog toga ju je teško smatrati „neophodnom u demoratskom društvu“. Me?utim, Evropska komisija za ljudska prava je stala na stanovište da potpuna zabrana sindikalnog udruživanja pripadnicima oružanih snaga, policije i državne uprave jeste u skladu s EKPS (Savet sindikata državnih službi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, App. No. 11603/85, (1987)). Prema mišljenju Evropske komisije državama mora biti dato široko polje slobodne procene, kada osiguravaju zaštitu njihove nacionalne bezbednosti (vidi Leander protiv Švedske, A–116, 1985).
Personalna ograni?enja slobode udruživanja su prema jugoslovenskim ustavima proširena i na neka druga lica, koja nisu predvi?ena me?unarodnim instrumentima. Zbog toga ovakva ograni?enja treba ceniti u svetlu opšte dozvoljenih ograni?enja. Tako Ustav SRJ odre?uje da „sudije Saveznog ustavnog suda, sudije Saveznog suda, savezni državni tužilac ... ne mogu biti ?lanovi politi?kih stranaka“ (?l. 42, st. 3 Ustava SRJ). Ustav Srbije ne predvi?a ovu zabranu, ali srbijanski Zakon o javnom tužilaštvu (Sl. glasnik RS, br. 43/91, ?l. 7) i Zakon o sudovima (Sl. glasnik RS, br. 46/91, ?l. 5) predvi?aju da javni tužilac i zamenik javnog tužioca kao i sudija „ne mogu vršiti politi?ku funkciju".
Ograni?enje slobode politi?kog organizovanja sudijama i javnim tužiocima ima za cilj zaštitu legitimnog interesa, a to je obezbe?enje nepristrasnog i nezavisnog sudstva, i preko toga zaštita javnog poretka. U tom smislu, ovo ograni?enje se može smatrati neophodnim u demokratskom društvu, na isti na?in kao i zabrana politi?kog organizovanja profesionalnim pripadnicima vojske i policije. Sudstvo i tužilaštvo u Jugoslaviji u praksi nisu bili politi?ki neutralni, ve? pod velikim uticajem vladaju?e stranke. Potpuna negacija prava na politi?ko organizovanje sudijama i javnim tužiocima ustanovljena Ustavom SRJ ipak predstavlja suviše radikalnu meru imaju?i u vidu da republi?ki zakoni sadrže odredbe kojima se ovo pravo manje ograni?ava. Tako, u zakonima o tužilaštvu i sudovima Srbije, javnim tužiocima i sudijama se ne odri?e pravo na politi?ko organizovanje ve? im se ono ograni?ava, tako što im je zabranjeno vršenje politi?ke funkcije. Još preciznije rešenje od ovoga je sadržano u Ustavu Crne Gore, u kojem je ?lanom 41, st. 3 odre?eno da „sudije, sudije Ustavnog suda i državni tužioci ne mogu biti ?lanovi organa politi?kih stranaka" (kurziv naš).
Zakon o radnim odnosima u državnim organima Srbije (Sl. glasnik RS, br. 48/91) proširuje ograni?enje slobode politi?kog organizovanja i na zaposlene u državnim organima i postavljena lica. ?lan 4, st. 3 ovog zakona predvi?a da ta lica „ne mogu biti ?lanovi organa politi?kih stranaka“. Ovo ograni?enje je u skladu sa EKPS, koja dozvoljava ograni?avanje vršenja prava na slobodno udruživanje i u odnosu na pripadnike državne uprave. Za razliku od Evropske konvencije, PGP predvi?a takvo ograni?avanje samo u odnosu na pripadnike vojske i policije, a ne i pripadnike državne uprave, te bi se i u ovom slu?aju to ograni?enje imalo ceniti u skladu s opštim uslovima za ograni?enje slobode udruživanja. U tom pogledu ova je zabrana personalno suviše široko postavljena, jer se pod zaposlenim u državnim organima smatraju i prevodioci, daktilografi, bibliotekari i drugo tehni?ko osoblje koje tamo radi. Ne može se re?i da postoji veliki društveni interes i da je „neophodno u demokratskom društvu“ da se ovim licima ne dozvoli da budu ?lanovi organa politi?kih stranaka.
Ustav Crne Gore zabranjuje „politi?ko organizovanje u državnim organima“ (?l. 41, st. 1). Isto tako, Zakon o državnoj upravi (Sl. glasnik RS, br. 20/92) u ?lanu 6 odre?uje da je zabranjeno „u organima državne uprave osnivati politi?ke stranke i druge politi?ke organizacije ili pojedine njihove organizacione oblike“. Ova zabrana je u saglasnosti s me?unarodnim standardima jer ima za cilj spre?avanje poistove?ivanja državnih organa s bilo kojom politi?kom organizacijom.
Pravo na štrajk
Pravo na štrajk je garantovano ?lanom 8, st. 1(d) PESK i ?lanom 6, ta?. 4 Evropske socijalne povelje, ali ga izri?ito ne garantuju ni PGP, ni EKPS.
Jugoslovenski ustavi jam?e pravo na štrajk. Prema Ustavu SRJ „zaposleni imaju pravo na štrajk radi zaštite profesionalnih i ekonomskih interesa, u skladu sa saveznim zakonom“ (?l. 57, st. 1; isto Ustav Crne Gore, ?l. 54, st. 1). Ustav Srbije ne kaže šta se podrazumeva pod štrajkom, ve? samo da „zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom“ (?l. 37 Ustava Srbije).
PESK predvi?a da se pravo na štrajk „vrši saobrazno zakonima svake pojedine zemlje“, što dozvoljava uvo?enje odre?enih ograni?enja radi ublažavanja štetnog dejstva i posledica štrajka po javni poredak, ali se pri tom ne može negirati samo pravo na štrajk. U tom smislu je ograni?avanje prava na štrajk u Ustavu SRJ odre?ivanjem njegovih zakonitih ciljeva, a to su zaštita profesionalnih i ekonomskih interesa, dozvoljeno sa stanovišta me?unarodnih standarda.
Prema Ustavu SRJ ?lan 57, st. 2, „pravo na štrajk se može ograni?iti saveznim zakonom kad to zahtevaju priroda delatnosti ili javni interes". Zakonom o štrajku (Sl. list SRJ, br. 29/1996) ustanovljen je poseban režim štrajka „u delatnostima od javnog interesa ili u delatnostima ?iji bi prekid rada zbog prirode posla mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu velikih razmera“ (?l. 9, st. 1). Pod delatnostima od javnog interesa se smatraju i delatnosti od zna?aja za odbranu i bezbednost SRJ, kao i poslovi neophodni za izvršavanje me?unarodnih obaveza (?l. 10, st. 3). U ovakvim delatnostima pravo na štrajk se može ostvariti ako se ispune posebni uslovi, a to je da se „obezbedi minimum procesa rada koji obezbe?uju sigurnost ljudi i imovine ili je nezamenjiv uslov života i rada gra?ana ili rada drugog preduze?a“ (?l. 10, st. 1) ili izvršavanje poslova od zna?aja za odbranu SRJ i me?unarodne obaveze SRJ. Ovaj minimum procesa rada utvr?uje direktor, a za javne službe i javna preduze?a osniva?, i to na na?in utvr?en opštim aktom poslodavca, u skladu s kolektivnim ugovorom (?l. 10, st. 3).
Nesumnjivo je da postoji potreba za posebnim režimom za štrajk u delatnostima od posebnog zna?aja za normalno funkcionisanje države, ali bi ona morala da se zadovoljava na druga?iji na?in. Mora se prihvatiti nužnost minimuma procesa rada u vitalnim postrojenjima i samo u nekim delatnostima. Pravila kojima se odre?uje taj minimum morala bi biti vrlo restiktivna, ali u odnosu na poslodavce a ne radnike. Na?in na koji je taj poseban režim formulisan postoje?im Zakonom o štrajku definiše minimum procesa rada tako široko da je pitanje da li do štrajka uopšte može do?i, odnosno da li štrajk može imati bilo kakvog dejstva. Uz to, široke formulacije kao „izvršavanje me?unarodnih obaveza“ omogu?avaju da se štrajk u nekim situacijama i potpuno zabrani, jer delatnost jednog preduze?a može u potpunosti biti okrenuta izvozu. Ovako ustanovljeni režim štrajka u odre?enom obimu negira samo pravo na štrajk.
Prema Ustavu SRJ, „zaposleni u državnim organima, profesionalni pripadnici vojske i policije nemaju pravo na štrajk“ (?l. 57, st. 3 Ustava SRJ). Istu odredbu u odnosu na zaposlene u državnim organima i profesionalne pripadnike policije sadrži i Ustav Crne Gore (?l. 54, st. 2). Budu?i da Ustav Srbije ne sadrži ovakvu odredbu, jedino ispravno tuma?enje bi bilo da zaposleni u državnim organima i pripadnici policije na republi?kom nivou imaju pravo na štrajk. Prema ?lanu 8, st. 2 PESK, nacionalnim zakonodavstvom se mogu ustanoviti ograni?enja prava na štrajk pripadnika oružanih snaga, policije ili državne uprave. Kao i prilikom koriš?enja istog ovlaš?enja u odnosu na pravo na politi?ko i sindikalno udruživanje od strane pripadnika vojske i policije, Ustav SRJ je ovim kategorijama zaposlenih umesto ograni?enja uveo zabranu i u potpunosti onemogu?io ostvarenje prava na štrajk. Posledica ovog represivnog rešenja je i odredba Zakona o štrajku prema kojoj zaposlenom u državnom organu, pripadniku Vojske SRJ i pripadniku policije prestaje radni odnos ako se ustanovi da je organizovao štrajk ili u?estvovao u njemu (?l. 18).

II.Stanje u 2002 godini, sa osvrtom na prethodne tri godine.

1. Stanje u 1999, 2000 i 2001 godini.

 A. 1999 g

 a..Nezaposlenost..
 Podaci o nezaposlenosti variraju u zavisnosti od izvora. Prema Nezavisnom sindikatu u SRJ je u 1997 godini registrovano oko 2,300.000 zaposlenih, sto je za oko 14 % manje u odnosu na 1990 godinu. Ali to samo tako izgleda na prvi pogled. Od zavodjenja sankcija do danas ,na tzv,prinudnim odmorima se nalazi izmedju 700-800 hiljada radnika (ova brojka je u porastu) Zajedno sa zvanicno registrovanim to cini brojku od preko 1,500.000 stvarno nezaposlenih . Prema nedavnim zvanicnim podacima stopa nezaposlenosti je oko 29 % (medju najvecim u svetu), ali kada se uzmu u obzir i oni na prinudnim odmorima ona je neverovatnih 50%.! Po podacima Medjunarodne organizacije rada, u 1998. je u SRJ bilo 26,5% nezaposlenih, sto je vise ne samo od drugih zemalja u tranziciji, nego i od svih drugih zemalja sveta (Glas javnosti, 6. januar 1999, str. 5). Situacija bi bila jos gora, ako bi se uzeo u obzir i procenat prikrivene nezaposlenosti. Prema istrazivanju koje je radjeno za jugoslovenski Crveni krst 1996, procenat "prikriveno nezaposlenih" je iznosio celih 40% zaposlenih (tj.oko 800.000), sto je,skupa sa brojem "oficijelno nezaposlenih" (takodje oko 800.000), autore navelo da dodju do broja od 1.600.000 realno nezaposlenih,odnosno oko 50% radno sposobnog stanovnistva SRJ.
Poslednjih godina preduzeca sve cesce nisu u stanju da isplate plate.. "Oko 315.000 radnika uopste nije primilo zarade u prvom polugodistu 1998, u 1999 godini stanje je gore. Inace, aprila 1998. prosecna neto zarada zaposlenih u Jugoslaviji iznosila je 69 USD, a garantovana neto zarada 18,9 USD, prema zvanicnom kursu. Istovremeno, vrednost potrosacke korpe,koja obuhvata samo troskove hrane i pica za cetvoroclanu porodicu, iznosila je 1.869,29 dinara, odnosno 176,3 USD.
Pocetkom jula 1999 godine prosecna plata je iznosila svega 60 DEM.
Ne samo da je stopa nezaposlenosti rekordna u svetu, nego je u medjuvremenu doslo do zastarevanja proizvodnih kapaciteta i zaostajanja za trendovima u svetu i gubitka stranih trzista. Preduzeca rade sa jako umanjenim proizvodnim kapacitetima jer nema kapitala.,sirovina, radnici su na prinudnim odmorima, nema trzista, drasticno su umanjeni rezultati i efikasnost poslovanja.
Opao je radni elan, uvecala se rasipnistva, absentizmi, nerad, sve je losija organizacija i menadzment, nema prave utakmice najboljih pojedinaca i privrednih subjekata.(Uspesan biznismen moze biti samo spsovac ili clan koalicije na vlasti).Poslovni moral se sve manje postuje a sve je prisutniji mafijaski biznis.Nelegalne pivatizacije dodatno opstruiraju privredni razvoj.
 Privreda je onemocala i u dobroj meri paralisana. Bice potrebno vise godina da se stanje sanira. Ovome doprinose i sankcije i drustvena i ekonomska kriza , ali pre svega zvanicna politika.
 Zbog ratnog stanja, sankcija, izolacije, ratnih steta od bombi i po drugim osnovima mnogi radnici su ostali bez posla ( Prema nekim procenama ratna steta iznosi oko 100 milijardi dolara,ali postoje razlicite procene).Za vreme ratnih dana su bile edificirane ratne uredbe koje su se odnosile i na oblast zaposljavanja i rada .Neke od ovih uredbi su ukinute 24 juna.
b.Nezakoniti otkazi.
 U 1999 godini je doslo do ucestalih i drasticnih pojava krsenja prava na rad. Ne samo da nisu vraceni na rad oni koji su nezakonito izgubili njihova radna mesta, nego je nastao citav talas nezakonitih udaljavanja iz posla po kazni nepodobnih novinara, strucnjaka, kulturnih radnika, naucnika, nastavnih kadrova osnovnih, srednjih skola i sa fakulteta, lekara, sindikalista i strajkaca.

B. 2000 g

U januaru prosle godine je nastavljen strajk Racunskog centra RK Beograd, 10 januara traze redovne plate, obustavili rad.
Predstavnici Sindikata drustvene delatnosti i Vlada Srbije se nisu uspeli da dogovore o povisicama plata, sindikati obrazovanja, zdravstva, uprave i pravosudja,, koji predstavljaju 400.000 zaposlenih koji se finansiraju iz budzeta, zahtevaju povisicu od 40 %,. Privatni prevoznici trazili poskupljenje karte od 3 na 8 dinara, Republika nije odobrila, od ponedeljka 31 januara oko 50 privatnih prevoznika sa 500 autobusa ostalo je u garazi. Pocetkom drugog polugodja pocinje masovan strajk prosvetnih radnika.
U februaru su nastavljeni i intenzivirani strajkovi prosvetara. Doslo je do novih krsenja prava iz radnog odnosa prosvetnih radnika. Tokom marta su nastavljeni strajkovi prosvetara i u pojedinim preduzecima. U preduzecu"Genex"zaposleni su protestvovali na ulici zbog nezakonitog otpustanja radnika. Tokom strajkova prosvetara je doslo do nesloge medju razlicitim strukovnim sindikalnim organizacijama sto je ocenjeno od strane objektivnih eksperata kao sabotaza poretka.
 U junu su centri za socijalni rad nastavili sa strajkom : traze 40 odsto od prosecne plate u privredi, isplatu toplog obroka ,regres, naknadu za prevoz ,zahtevaju po modelu "mesec za mesec".
 U prosloj godini je bilo vise zalbi na progone sindikalnih aktivista i povreda prava iz radnog odnosa, npr.nastavnik iz Sopota je ostao bez posla sepetmbra prosle godine jer se nalazio na opstinskoj izbornoj listi za odbornickog kandidata kao clan ND-DOSA-a
Oktobra sindikati drustvenih delatnosti traze od vlade plate vece najmanje za trecinu I to unazad od 1.8 2000.
U prosloj godini se nastavlja privredno osiromasenje i masovan nerad, primera radi pre 10 god. u metalskoj industriji je radlilo oko 400 hiljada radnika. Danas radi oko 280 hiljada, ostalih 120 hiljada su ili na selu ili se bave nekim drugim poslom. OD 280 hiljada samo 80 hiljada radnika ide na posao.
 U drugoj polovini godine se umnozavaju protesti radnika Rudarskog basena Kolubara, dok su u vise od 40 gradova gradjani stupili u generalni strajk. Pocetkom oktobra RUDARSKO – TOPIONICARSKI BASEN BOR NASTAVLJA SA STRAJKOM ‘ TRAZE OSTAVKU DIREKTORA .Sto se tice strajka u Kolubari bilo je sukoba radnika i policije i ovaj protest je imao svoju naglasenu politicku dimenziju.-
Posle pobede opozicije i posle 5 oktobra nastaje nova situacija sto se tice radnih odnosa i kadrovske politike, Strajkacki odbor ‘ NEZAVISNOST ‘ je preuzeo RTS 10.oktobra, u mnogim preduzecima i ustanovama se osnivaju KRIZNI STABOVI i SMENJUJU RUKOVODSTVA. 22 oktobra radnici PTT traze smenu glavnog direktora .D. ALEKSE JOKICA
Sa pobedom DOS-a sindikat postaje nezavisniji, i kriticniji prema zloupotrebama prethodne vlasti,sindikalci iz organa vlade i organizacija tvrde: STANOVE DELILI I ONiMA KOJI NIKADA NISU RADILI U SAVEZNIM SLUZBAMA..
 PRINUDNA UPRAVA je UVEDENA U FABRICI LEKOVA ‘ GALENIKA’ RESENJE PRIVREDNOG SUDA U BGD-U je doneto 26.10.
 UJEDINJENI GRANSKI SINDIKAT NEZAVISNOST JE UPUTIO ZAHTEV PRELAZNOJ VLADI SRBIJE DA UKINE PRAVILNIK O UPISU SINDIKATA U REGISTAR KOD MINISTARSTVA ZA RAD TJ. ODREDBE KOJE SU U SUPROTNOSTI SA USTAVOM ,MEDJUNARODNIM STANDARDIMA, NPR’ DA JEDINO DIREKTOR PREDUZECA MOZE DA DOZVOLI RAD SINDIKATA’
REPUBLICKO MINISTARSTVO ZDRAVLJA ‘ je povecalo PLATE ZA 15 ODSTO
 ODLUKA UO DRUSTVA SUDIJA SRBIJE je da se vrate razresene sudije na svoja radna mesta‘ , TE POZIVA NADLEZNE ORGANE DA HITNO PREISPITAJU ODLUKE O RAZRESENJU SUDIJA OD 12. 1999. I JUNA MESECA 2000. GOD. I PREDLAZE NJIHOV PONISTAJ SKUPSTINI SRBIJE
Pocetkom oktobra nOVI UPRAVNI ODBOR UDRUZENJA NOVINARA SRBIJE zahteva DA SE NA POSAO VRATE SVI NOVINARI KOJI SU U POSLEDNJIH 5 GOD. OTPUSTENI ILI UPUCENI NA PRINUDNI ODMOR , a NUNS POKRENUO INICIJATIVU DA SE PONISTE SVE PRESUDE DONETE PO REPublicom . ZAKONU O JAVnom INFormisanju..
-Pocetkom novembra je se manifestovao NOVI TALAS NEZADOVOLJSSTVA U SKOLAMA SRBIJE ‘ TRAZe VECE PLATE I SMENU DIREKTORA. U CZ STRAJK RADNIKA , TRAZE SMENU ZORANA STEVANOVICA I VELJKA CAVICA
ADVOKATSKA KOMORA SRBIJE je zatim DONELA ODLUKU DA NI JEDAN OD ONIH KOJI SU BILI ODGOVORNI ZA IZBORNE MANIPULACIJE , MEDJU KOJIMA IMA FUNKCIONERA , SUDIJA, POLITICARA,TUZILACA NECE BITI UPISANI U IMENIK ADVOKATA KAKO TO NALAzE STATUT KOMORE .
Na SEDNICi PRELAZNE VLADE SRBIJE ‘je odluceno da se PROSVETNIM RADNICIMA PLATA poVECA ZA 30 ODSTO I BEZ DNEVNICA SOLIDARNOSTI. ali je SINDIKAT OBRAZOVANJA SRBIJE ODBIO PREDLOZENE POVIsICE ‘ DUPLE PLATE ILI NISTA.
Pocetkom novembra UJEDINJENI GRANSKI SINDIKAT NEZAVISNOST je pROTESTVOVAO ZBOG ODLUKE PRELAZNE VLADE SRBIJE O IMENOVANJU TROCLANOG RUKOVODSTVA RTS-a , OCENIVSI DA SE TAKVOM ODLUKOM OPSTRUIRA RAD RTS –a
 U ICN( Galenika) su krajem godine nastala velika previranja koja traju do danas, NEKOLIKO STOTINA RADNIKA je bilo u strajku krajem godine.VLADA SRBIJE odlucila DA OBRAZUJE NOVO RUKOVODSTVO FABRIKE

C.2001 g.

2001 godina je bila godina promena, prelaska na nove uslove, previranja i socijalnih tenzija, strajkova i sukoba izmedju poslodavaca i zaposlenih, izmedju sadasnje i prethodne vlasti, i uklanjanja pojedinih kadrova u sudstvu i drzavnoj upravi, osnivanja tzv. kriznih stabova, smena rukovodioca preduzeca, zatvaranja preduzeca, bilo je i otpustanja, sukoba medju razlicitim suceljenim sindikalnim organizacijama, i borbi pojedinih politickih stranaka i klanova koji su sada na vlasti za pozicije u preduzecima i ustanovama.
 2001 godina je tekla je u raspravama o novom radnom zakonodavstvu koje je imalo za cilj da stvori zakonski osnov da se sto bezbolnije osigura tranzicija koja zahteva i radikalne rezove i dovodi zaposlene u odgovarajucim slucajevima i nezaposlenost, gubitke radnih mesta, i druga iskusenja.Nije lako pomiriti dva zahteva, prelazak na logiku triztsa i kapitalizma i zastite prava zaposlenih i obezbediti socijalne programe.
Koliko je stanje tesko se vidi i po sve ucestalijim strajkovima gladju ocajnih radnika koji tako pokusavaju da zastite svoja prava.Bilo je i drugih oblika pretnji i protesta , pa i samospaljivanjima, a registrovani su i slucajevi samoubistva.
 Borba nove vlasti da sprovode kadrovske promene se manifestuje u svim sektorima:privredi, sudstvu, javnim tuzilastvima, drzavnoj upravi, obrazovanju, zdravstvu, nauci, kulturi, itd.
 Doslo je do znacajnog porasta nominalnih primanja, ali su i cene rasle ubrzano, tako da nije doslo do osetnijih porasta kupovne moci vecine gradjana.
 Vecina zaposlenih je jos uvek na prinudnim odmorima, proizvodni kapaciteti su neiskorisceni i zastarevaju, nema kapitala, mnogi strucnjaci su otisli van zemlje, mi zaostajemo na svim planovima, privatizacija kasni, nema ulaganja stranog kapitala i dijaspore, potrebno je preduzeti mere na svim nivoima da se stanje popravi.Kada se radi o jednakosti sansi prilikom zaposljavanja i u karijeri( plata, napredovanja,itd) jos uvek postoji flagrantna neravnopravnost u zavisnosti od drustvenog polozaja, politicke pripadnosti , pola .
 U 2001 godini se jos jednom videlo u kakvim slozenim i delikatnim uslovima i okolnostima se odigrava aktivnost raznih sindikalnih organizacija i da je njihova aktivnost otezana, i da medju njima ima nesloga .Proces tranzicije je slozen i postepen, i uloga sindikata je upravo ovde bitna. Registruju se tenzije izmedju pojedinih sindikata, ima vise sindikata koji su medjusobno suceljeni.: Sindikat"Nezavisnost", Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, Sindikat obrazovanja, Sindikat zdravstvenih radnika i farmaceuta, itd. Javljaju se nove asocijacije i sindikati i ovakvo stanje je mogucnost za slabljenje uloge sindikata i manipulacije u odnosu na njih. Sindikati nisu dovoljno efikasni da zastite prava radnika, koji su izgubili radna mesta, sikanirani, ili kada se radi o zajednickoj platformi za donosenje novih zakona o radu i privatizaciji.Sindikati u ovakvim okolnostima moraju da uloze mnogo napora da izbegnu zamke pritisaka politickih grupa klanova i mocnika.
 Strajkovi su cesti, i nemaju politicke motive, nego traze vece i redovnije plate, smenu rukovodstva, i pravicne privatizacije i kadrovsku politiku, pravican zakon o radnim odnosima. Iako su na papiru zagarantovana prava udruzivanja u sindikate i pravo na strajk bilo je progona strajkaca i sindikalista., i zaposlenih.
 Decenije bezakonja i kriminala, politicke diskriminacije su stvorili uslove za produzavanje rasula u ekonomiji i kada se radi o pravu na rad. A sto ima svoje reperkusije na polozaj i ulogu sindikata.
Medjunarodna pozicija zemlje je delikatna, integracije nisu lake, nema kapitala i stanje u zemlji je nestabilno.,sto sve ostavlja svoj pecat i na pravo na rad i sindikalna prava i pravo na strajk.
 U ovakvim uslovima sindikati ne mogu da daju svoj stvarni doprinos i nemaju dovoljnu efikasnost u svome radu. Nisu u stanju da pomognu zaposlenima i da brane njihove interese kako treba. Oni ne mogu da se sloze i da saradjuju.
Postoje otpori promenama upravo od onih koji su zahvaljujuci crnom trzistu i svercu i korupciji najvise profitirali. Prelazak na trzisnu ekonomija mnogima smeta i postoje zelje da se vrati starom modelu. Reforme cesto nisu razumene, i nije ih lako sprovesti.
Cinjeni su napori da se pokrene proizvodnja ali je to jako tesko u ovakvim uslovima.
Prema procenama Instiituta za ekonomske nauke u maju u 2001 god. 150,000-200,000 radnika ce izgubiti posao, i prema Zavodu rada Srbije u maju : 1.9 miliona je zvanicno zaposleno, 400,000-450,000 su na prinudnim odmorima, izmedju 750,000-850,000 rade na crno. Ovaj zavod procenjuje da izmedju 600,000-800,000 od ukupno zaposlenih su visak radne snage. Nova vlada i vlast su dobili vruc krompir od prethodne vlasti, da oni obave tranziciju, i da tako se zamere mnogima. I da steknu mnogo nezadovoljnih i protiv-glasaca.
Unutar DOS-a je nesloga, postoje tenzije medju regijama, zategnutost na jugu i na Kosovu, i druge tenzije i teskoce u zemlji sto sve otezava tranziciju.,
Dolazi do tenzija izmedju nove i stare vlasti u borbi za kljucne pozicije u firmama i ustanovama.. Ovaj proces borbe za kljucne pozicije deli i sam DOS gde svako pocinje da vuce na svoju stranu. .
Tokom decembra su vodjene rasprave o predlogu novog Zakona o radnim odnosima. Sto je podelilo DOS Skupstina Srbije je usvojila novi Zakon o radnim odnosima koji je ocenjen od sindikata i zaposlenih kao nepravedan jer stavlja zaposlene u neravnopravan polozaj a favorizuje rukovodece kadrove i direktore i vlasnike firmi. i daje im odresene ruke prilikom zaposljavanja, i davanja otkaza. Usvajanje ovoga Zakona je dovelo i do krize u odnosima DOS-a i DSS usled razlicitih vidjenja.
Skupstina Srbije je odlucila da se moze ici u penziju sa 58 godina( zene) i 63 godine( muskarci).
Evo sta kaze o novome radnom zakonodavstvu S.Lalovic, strucnjak Sindikata Nezavisnost :"Vise od deset godina trajala je diskusija o promenama radnog zakonodavstva. A pocela je, dalekih 1989. i 1990. godine kada se cinilo da smo na korak od Evrope. Ziveci u toj zabludi, u vreme Ante Markovica, pristupilo se reformama sistema koji je vec tad imao iza sebe dvadesetak godina negativnog uticaja na privredu. Reformski zahvat, u delu koji nas zanima, odnosio se na privatizaciju i uskladivanje privrednog i radnog zakonodavstva sa odnosima u buducim privatnim preduzecima.
 Prvi korak u tom pravcu bilo je donosenje Saveznog Zakona o osnovama radnih odnosa, kojim je ucinjen odlucujuci korak u pravcu napustanja sterilnog ZUR-ovskog .S druge strane, tadasnji propisi su bili prilagodeni cinjenici da su jos (trebalo je na kratko) drustveno-svojinski odnosi dominantni. Uvazavanje te okolnosti je primoravalo zakonodavca da pronade resenja koja izmedu dva sistema, definisu razlicit rezim, zavisno od preteznog svojinskog oblika. Na talasu tadasnjih ocekivanja, u Srbiji je krajem 1990. zakljucen i pravi Opsti kolektivni ugovor. Veoma brzo posle tog pocetnog poleta u Srbiji je pocela desetogodisnja agonija, koju, pored ostalog, karakterise zadrzavanje dominacije drustveno-svojinskog oblika, uz neposredno najavljivanje privatizacije i promena osnova sistema. Medutim, nezavisno od takve nezvanicne politike, u tom periodu je i privatni sektor znatno ojacao. Naravno, po pravilu na racun drustvenog kapitala, ali to nije tema ovog napisa.
Takva, neodredena situacija je izazvala konfuziju u radnom zakonodavstvu. Zato je period izmedu 1991. i 1997. godine vreme ucestalih promena radnog zakonodavstva, kojim je pokusano uvodjenje u sistem, ugovora o radu. Ali drustvena realnost nije davala osnov za inaugurisanje ovog akta. U privredi, u kojoj dominira drustvena svojina, nesto tako jednostavno nije moguce. Nedostaje druga strana. Ali uporni pokusaji promena sistema radnih odnosa, koji nisu imali uporiste u praksi, izazivali su otpor kod radnika, zato sto su se suocavali sa posledicama takve situacije. Kada se na drustveno-svojinski oblik nakaleme resenja iz drugog sistema, minusi se sabiraju. Uprave preduzeca, navikle na sopstvenu neodgovornost i podsticane sistemom na takvo ponasanje, dobile su u ruke sredstva koja im ne pripadaju (liberaizacija zaposljavanja, otpustanje i rasporedivanja). Ova "nemoguca" situacija je "kodifikovana" usvajanjem novog Zakona o radnim odnosima, s pocetka 1997. godine. Ovakav sled dogadaja je uticao na stvaranje otpora prema promenama kod radnika. Do 5. oktobra prosle godine nastavljeno je "dugo
putovanje u noc" koje se u oblasti radnog zakonodavstva izrazavalo haoticnom situacijom u kojoj je postojala obrnuta srazmera izmedu pisanog prava i realnih odnosa u preduzecima. Sada smo ponovo na pocetku. U meduvremenu smo izgubili 10 godina, pa je start daleko nizi, ali se ipak radi o novoj sansi. U oblasti radnog zakonodavstva to bi znacilo da treba da se uvazava realnost, i da se ne stvaraju "na silu" novi pravni odnosi, ako za njih nema osnova u realnosti. Nacrt Zakona o radu, o kome ce se obaviti rasprava je u svim elementima reformski. Ako se to prevede, onda znaci da je prilagodjen odnosima u preduzecu kada postoji vlasnik kapitala koji je zainteresovan za proizvodnju i ostvarivanje profita. Ako to ne postoji, a u vecini preduzeca u Srbiji ne postoji, onda citav koncept visi u vazduhu. Privatizacija koja ovih dana pocinje, uspostavice takve odnose, ali ona ce prema zakonskom resenju trajati cetiri godine, a posle proteka dve godine, moze se ocekivati znacajnija promena svojinske strukture srpske privrede. U navedenim okolnostima, namece se, potreba za prelaznim resenjem prema kome ce jos jedno vreme postojati dva rezima radnih odnosa, zavisno od dominantnog svojinskog oblika u preduzecu. Posle sprovedene privatizacije, preduzece bi "preslo", u drugi, redovan rezim radnih odnosa, koji se nalazi u nacrtu Zakona o radu.
Radikalne promene. U novom radnom zakonodavstvu kljucni instituti su "doziveli" radikalne promene. Tako je, na primer, zasnivanje radnog odnosa liberalizovan, tako da se svodi na zakljucivanje ugovora o radu izmedu poslodavca i radnika, a rasporedivanje radnika, kao institucija vise ne postoji u poznatom obliku. Rasporedivanje ce se obavljati jednostavnom izmenom ugovora o radu. Ovaj pristup se dosledno primenjuje i kod disciplinske odgovornosti, pa se uvode kategorije opravdanih i nepravednih razloga za otkaz, cime se i pored izvesnih preciziranja stvaraju uslovi za lakse otpustanje radnika.
Ovo bi moralo, na drugoj strani, da dovede do skracivanja sudskog postupka po osnovu zahteva za zastitu prava. U sferi medusobnih odnosa poslodavaca i radnika, ugovor o radu se pojavljuje kao centralni akt. Prema izricitim zakonskim odredbama, prakticno sva prava i obaveze se ureduju ugovorom o radu. Na ovaj nacin su kolektivni ugovori stavljani u drugi plan. Medutim, oni su ipak tu, ali se sad, vise nego ranije, pojavljuju kao mogucnost, cije zakljucivanje zavisi od respekta koji sindikat uziva i od strucnosti.
Da podsetimo, godinama je bilo prisutno insistiranje, da se zakonom propise (i naredi) koja se pitanja moraju (ili mogu)uredivati kolektivnim ugovorima. Sada se situacija menja, utoliko sto se konstatuje osnovni sadrzaj kolektivnih ugovora, na najopstiji nacin, a sam sadrzaj konkretnog kolektivnog ugovora se prepusta vestini i snazi ucesnika tog ugovora.
Drugim recima, u ovoj oblasti se vise ne nareduje, vec se ostavlja mogucnost. Ove okolnosti mogu izazvati "cistku" na sindikalnoj sceni Srbije. Ako se clan sindikata nade u situaciji da "njegov" sindikat ne moze da zakljuci kolektivni ugovor, i da se mora sam suociti sa poslodavcem kroz ugovor o radu, postavice pitanje svrhe pripadanja sindikatu. S druge strane, ova situacija ce primorati sindikate da svoju moc skoncentrisu na granskom nivou, ali i da ostvare saradnju sa drugim centralama.
To ce postati pitanje opstanka, pa ce animoziteti otici u drugi plan. Ovu svojevrsnu "cistku" moci da "prezive" samo autenticni sindikati. Ali da bi ceo sistem funkcionisao, potrebno je, pored ostalog, da se odredi i pitanje reprezentativnosti sindikata. To je mehanizam koji omogucava da samo relevantni sindikati budu deo sistema (kolektivnih ugovora). Istovremeno, ovaj mehanizam pomaze da se utvrdi broj clanova svakog sindikata, i da se na taj nacin dobije realna slika sindikalne scene Srbije.
Visak i nezaposlenost
Novo radno zakonodavstvo obelezava i liberalizacija iskazivanja viska i prestanka radnog odnosa po tom osnovu. Na taj nacin se otvara najteze i najznacajnije pitanje u Srbiji. Ako se ima u vidu da je prakticno, svaki drugi radnik uSrbiji visak, dobija se prava dimenzija ovog problema. U svakom slucaju, namera zakonodavca je da oslobodi preduzece.
Prema Beogradsklom centru za ljudska prava: Sloboda udruživanja 2001 g
"Posle demokratskih promena u SRJ, kršenja prava na slobodu udruživanja gotovo da nije ni bilo. Odnos novih vlasti prema slobodi udruživanja se umnogome razlikovao od odnosa prethodnog režima.
Tako je u Srbiji u januaru registrovan Nezavisni sindikat policije (NSP). Bivši režim je deset godina odbijao da registruje ovaj sindikat, pozivaju?i se na zakon, po kome nije dozvoljeno sindikalno udruživanje u policiji i armiji. Ovaj sindikat je, prema re?ima njegovog predsednika, Milisava Vasi?a, osnovan kako bi se borio za sindikalna prava policajaca i depolitizaciju policije (Danas, 20. januar, str. 1, Politika, 7. februar, str. 9 i Danas, 27. mart, str. 4).
Kada su ?lanovi NSP protestovali 2. jula u Beogradu Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova suspendovalo je njegovog predsednika, Milisava Vasi?a, i još nekoliko ?lanova ovog sindikata. Savezni ministar unutrašnjih poslova, Zoran Živkovi?, obrazložio je to pozivanjem na ?lanove 42 i 57 Ustava SRJ, koji izri?ito zabranjuju pripadnicima policije i vojske sindikalno organizovanje i pravo na štrajk. NSP se ovome usprotivio podse?aju?i da je registrovan u Ministarstvu za rad Republike Srbije, a Živkovi? je ponovio da to nije u skladu sa saveznim ustavom. „Ne mislim da je ovo ukidanje prava na sindikalno organizovanje dobro rešenje, ali je ono predvi?eno saveznim ustavom i kao takvo mora da se poštuje“, konstatovao je Živkovi? (Danas, 6. jul, str. 4 i Blic, 7. jul, str. 9). Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava državi se dozvoljava da pripadnicima državnih organa zabrani sindikalno organizovanje, naro?ito ukoliko je u pitanju državna služba koja ima funkciju zaštite javne i nacionalne bezbednosti (Savet sindikata državnih službi protiv Velike Britanije, App. No. 11603/85 (1987)). Dakle, zabrana sindikalnog udruživanja pripadnicima policije i vojske prema evropskim standardima bi bila dozvoljena, iako ovakav stav uskra?uje mogu?nost zaštite njihovih vitalnih interesa vezanih za rad.
Po?etkom marta osnovan je Nezavisni sindikat u Saveznom ministarstvu odbrane u sektoru za civilnu odbranu (Danas, 6. mart, str. 5).
Za razliku od prethodnih vlasti, koje su u nevladinim organizacijam videle neprijatelje koji rade protiv interesa države, nove vlasti su se trudile da ih imaju kao partnere u procesima zakonodavne i društvene reforme. Tako su u rad mnogih grupa za izradu zakona uklju?eni i stru?njaci iz nevladinih organizacija. Pripremaju se i novi zakoni o nevladinim organizacijama, kako na saveznom nivou, tako i u Srbiji, koji bi trebalo da olakšaju osnivanje i rad nevladinih oranizacija. Neki nacrti srbijanskog zakona koji bi trebalo da reguliše rad nevladinih organizacija pokazali su se kao isuviše restriktivni, što je izazvalo reakciju predstavnika nevladinih organizacija. Me?utim, posle konsultacija Ministarstvo pravde je, koje radi na ovom zakonu, obe?alo da ?e uvažiti njihove primedbe.
U 2001. godini zabeležene su i pretnje nevladinim organizacijama. Kancelarija Centra za antiratnu akciju u ?a?ku 19. jula dobila je anonimnu pretnju da ?e direktor dr Svetlana Eri? i Damir Ku?uk biti likvidirani a da ?e na prostorije CAA i Gra?anskog saveza Srbije u ovom gradu biti ba?ena bomba. Ovo je samo jedna u nizu pretnji ovakve vrste, koje prate svaki javni nastup prestavnika CAA u ?a?ku (Saopštenje CAA, 19. jul). U saopštenju GSS se kaže da je „prva pretnja zabeležena još u februaru, da je uredno prijavljena policiji i da ona do danas nije reagovala" (Beta, 20. jul). Po?etkom juna nepoznata lica obila su prostorije pokreta Otpor u Novom Sadu i odnela je hard disk s podacima o „malverzacijama i zloupotrebama službenog
2.12.2. Privatizacija. – Neposredno nakon pada režima Slobodana Miloševi?a mnoga društvena preduze?a su privatizovana. Od kraja oktobra 2000. do sredine januara 2001. godine, kada je Srbija bila pod zajedni?kom prelaznom vladom DOS, SPO i SPS i fakti?ki blokirana u o?ekivanju rezultata vanrednih parlamentarnih izbora, u proces privatizacije ušlo je 217 preduze?a. Me?u njima su i velike jugoslovenske firme Simpo, Hemofarm, Toza Markovi?, Bambi, Jabuka, Trudbenik, Luka Beograd, Fidelinka, Vital, hotel Metrpol. U ovim preduze?ima, ?iji su direktori uglavnom bili visoki funkcioneri SPS i JUL, vrednost kapitala je umanjena, a veliki broj akcija je besplatno podeljen radnicima (Ve?ernje novosti, 12. januar, str. 7 i Ve?ernje novosti, 17. januar, str. 7).
Proces privatizacije u Crnoj Gori pratili su brojnim protestima bivši vlasnici nacionalizovane imovine. Miroslav Jovanovi?, predsednik Saveza udruženja za povra?aj i zaštitu privatne imovine, izjavio je da se na spisku za prodaju strancima nalaze hoteli Budva, Beograd, Mogren, Balkan i Avala u Budvi, i više hotela u Kotoru. Svi ti hoteli, prema Jovanovi?evim re?ima, imaju ranije vlasnike i njima treba da budu vra?eni (Monitor, 27. april, str. 30 i Vijesti, 12. mart, str. 5).
Veselin Uskokovi?, predsednik Udruženja za zaštitu i vra?anje privatne imovine u Crnoj Gori, tvrdio je da mu je Vladimir Mitrovi?, crnogorski ministar turizma, u maju zapretio hapšenjem i da ga je izbacio s me?unarodne konferencije o ulaganju u turizam. Razlog za to je, prema Uskokovi?evim re?ima, što je on želeo da u?esnike konferencije pismeno upozori da mnogo rizikuju ulaganjem u crnogorski turizam jer nije donet Zakon o denacionalizaciji i nisu raš?iš?eni svojinski odnosi (Vijesti, 18. maj, str. 4).
Gra?ani sela u okolini Nikši?a su krajem marta blokirali puteve oko rudnika boksita zahtevaju?i da im se nadoknadi šteta nastala eksploatacijom rude (Vijesti, 29. maj str. 9).".

D.Stanje u 2002 godini.

Predsednistvo Sindikata Nezavisnost je izdalo .29.9.2002 godine rezultate jedne analize pod naslovom"Indikatori socijalno-ekonomskog stanja u Srbiji" koja opisuje stanje u oblasti zaposljavanja i prava na rad.:
"Privredno opadanje se ogleda u cinjenici da je 00 godini industrijska proizvodnja svedena na samo 45 % proizvodnje u 1991 godini, GDP je na nivou najmanje razvijenh zemalja, sa rekordnom stopom nezaposlenosti, plate na ponizavajucem niskom nivou, rast cena i troskova zivota.
Prema podacima Sindikata Nezavisnost industrijska proizvodnja u periodu januar-jul 2002 godine prema istome periodu 2001 godine bila je veca samo za 0,2 %.Ukupan rast troskova zivota u ovome periodu je 7,6% dok su u odnosu na avgust prosle godine porasli za 13 %. Prosecna zarada u julu je u poredjenju sa istim periodom prosle godine za 28,9 % veca . Sindikat zakljucuje da uprkos uspesnoj medjunarodnoj reintegraciji u evropske i svetske privredne i politicke tokove, koja ohrabruje i daje nade , ipak je tesko videti neki ekonomski argument da ce nam u skorije vreme biti bolje. Proizvodnja stagnira, opsta nelikvidnost preduzeca se i dalje povecava, i dalje je prisutno visoko poresko opterecenje privrede, nezaposlenost raste, kao i spoljno trgovinski deficit, a ucesce malih i srednjih privatnih preduzeca u drustvenom proizvodu zemlje ne belezi neki znatniji rast.Privredna aktivnost je niska nedovoljna , prisutni su i rastu deficiti u sferi javne potrosnje, narocito u oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja, gde izvorni prihodi pokrivaju svega 50% izdataka.Daljim smanjivanjem zaposlenosti deficit ce sigurno rasti.Njihovo dugorocnije pokrivanje iz donacija i kredita nece biti moguce.Jedino resenje je rast proizvodnje i zaposlenosti, a to predstavlja ubrzanu privatizaciju, deregulaciju, stimulativnu ekonomsku politiku, stabilnost u politici i ekonomiji,..
Kada se radi o trzistu rada i zaposlenosti u Srbiji , nizak je nivo radne angazovanosti stanovnistva, visoka stopa nezaposlenosti, i njen kontinuirani rast, velika prikrivena nezaposlenost-visak zaposlenih, slaba mobilnosT radne Snage., veliko ucesce sive ekonomije, nizak nivo zaraD A, visoko ucesce zena i mladih u ukupnom broju nezaposlenih, porast broja korisnika na novcanu naknadu, U periodu 1991-2001 godina ukupan broj zaposlenih je opao za preko pola m,iliona .dok je u isto vreme broj zaposlenih u drustvenom sektoru smanjen za 32,3%, u istom periodu broj zaposlenih un pruivatnom sektoru je udvostrucen, ali to nije moglo da nadoknadi ukupan pad zaposlenosti. Najdrasticniji pad je u industriji, zatim u trgovini, gradjevinarstvu, samo su stambeno komunalne , finansijske i druge usluge imale porast.
Broj nezaposlenih u prethodnoj deceniji je u stalnom rastu.,stopa nezaposlenosti u Srbiji je bila u 2001 godni iznosilio 28,7%.."
Zakljucak Sindikata Nezavisnost:"
-visoka stopa otvorene nezaposlenosti od 28,7% na kraju 2001 godine
-postepen, ali stalan rast apsolutnog broja nezaposlenih koji je na kraju 2001 g dostigao brojku od 804.929 lica, i nastavio da raste u 2002 g(u aprilu 819.000).
-postepeno opadanje ukupne zaposlenosti
-porast i vrlo visok nivo prikrivene nezaposlenosti
-veliki broj lica potpuno ili delimicno angazovan u sivoj ekonomijii u kojoj se stvara 1/2 zvanicnog drustvenog proizvoda
-nepovoljna struktura nezaposlenih
-slaba mobilnost radne snage
-niske prosecne realne zarade(oko 150 eura pocetkom 2002 g)
-velike medjugranske razlike u zaradama
-visok stepen zatvorenosti trzista rada
-u strukturnoj dimenziji nezaposlenosti u Srbiji uocava se da kvalitet ponude radne snage znacajno zaostaje za kvalitetom traznje, jer je kvalifikaciona struktura zaposlenih i potrebe za radnicima povoljnija od kvaloifikacione strukture nezaposlenih.

U 2002 godini je doslo do velikog porasta nezaposlenih jer se prelazi na ekonomske zakonitosti, zbog primene novog zakona o radnim odnosima ,obavljaju se privatizacije i restrukturiranja sto dovodi ponekad do drasticnog smanjenja radnih mesta.
Pocetkom godine je izrecena je mera stecaja bankama:Beobanka, Jugobanka, Investbanka i Beogradska banka, uz ukidanja radnih mesta, sto je izazvalo veliko nezadovoljstvo i proteste i strajkove zaposlenih. Jedno vreme su se radnici ovih banaka bili zabarikadirali u prostorijama banaka, bilo je i blokada ulica. U niskoj banci je bilo nekoliko strajkaca gladju .Sindikati bankara i zaposleni su protestvovali zbog stecaja ali je to vlada obrazlagala primenom ekonomskih kriterijuma. Na kraju je doslo do nagodbe sa vecinom, dobar deo njih je prihvatio novcane otpremnine.Obecana im je i prednost prilikom ponovnog zaposljavanja.
Najavljeno je da u Azotari, Pancevo ostaje bez posla 400 radnika.U Galenici( ICN) je najavljeno da 1.800 radnika ostaje bez posla..  Slicno je sirom zemlje .
Predsednik Nezavisnog sindikata policije Milosav Vasic je odlukom suda izgubio radno mesto zbog organizovanja javnog protesta .
Prema zvanicnim izvorima 1/3 zaposlenih radi na crno, u sivoj ekonomiji.
U februaru se nastavlja sa otkazima, sve su cesci strajkovi.
Rudnik Majdanpek, i Bor trebaju da obave smanjenje radne snage, narocito u Majdanpeku gde je ruda siromasna i eksploatacija nije rentabilna.To je cena tranzicije na kapitalizam. Sindikat bazena"Kolubara"obznanjuje da nisu ispunjena data obecanja zaposlenima ove firme.Strajkovale su ugrozene uzicke masinovodje., zaposleni u preduzecu"Lasta", itd.
U martu se saznaje u Sindikatu obrazovanja Srbije da je pojacano sikaniranje zaposlenih u obrazovanju , jer je oko 90% zaposlenih protiv novoga Zakona o osnovnoj i srednjoj skoli i Zakona o radu, jer nije kako treba regulisano pitanje izbora direktora, data su mu veca ovlascenja, sada direktori sprovode obracune sa neistomisljenicima, ima revansizama i otkaza cak.
Nastavljaju se strajkovi, direktor "industrije i obuce Beograd" je smenjen jednoglasno. Prema izvorima iz JAT-a svaki drugi zaposleni je visak.
Prema Republickom komitetu za rad i zdravstvo ove godine ce 100.000 zaposlenih ostati bez posla.a u 2001 godini je ostalo bez posla 270.000 zaposlenih.
Prema podacima mi smo jedna od najstarijih nacija u Evropi, pored toga jedna od najbolesnijih. To nije kvalitetna radna snaga.
Usled drasticnog porasta umrlih velika je jagma za mesto u groblju, cveta uveliko lesinarski grobarski mafijaski biznis, vodi se istinski rat izmedju grobarskih preduzeca za profit.
U martu su poljoprivrednici blokirali Pavlovica most na Drini izmedju Srbije i RS( Bosne) , traze ispunjenje njihovih zahteva iz imovinsko-pravnih odnosa.
Zeleznicari su bili u dugom strajku. Ocigledno je da u tom strajku ima objektivnih razloga, ali i da ima izvesne politicke igre, odnosno ima necega sto nisu samo sindikalni razlozi.
Sredinom godine su strajkovali u fabrici Viskoza, strajkovalo je 3.000 radnika .
Sindikat prosvetara "Nezavisnost" se obratio Ustavnom sudu u vezi neresenih zahteva prosvetara.Sindikati prosvetara najavljuju strajkove od 4 septembra, zbog plata. Prosvetarima su povecane cene rada za 6 odsto te je tako barem privremeno odlozen njihov protest..
 Jedan radnik IMT je poginuo sto je ocenjeno kao nedostatak zastite na radu, ali se ta stvar ispituje. Prema Glasu javnosti on je nastradao krivicom nadleznih zbog neodgovarajucih uslova rada.
Stanje u preduzecima je i dalje lose, mnogi su na prinudnim odmorimna, plate male ili neredovne, izuzetno pojacani absentizmi, nema kapitala i trzista, nizak nivo poslovnih odluka i iskoriscenosti proizvodnih kapaciteta, ekonomija tavori.
Sindikati su podeljeni i neslozni, ugrozena su i dalje u pojedinim slucajevima prava na strajk i udruzivanje u sindikate.
Sudovi su neefikasni u odbrani prava zaposlenih.
Privatizacije oznacavaju sve tezi polozaj zaposlenih i radnika.Socijal demokratija pak postavlja pitanje cene prodaje pojedinih velikih preduzeca.:"Postoji mogu?nost da se „Zastava" iz Kragujevca proda za 69 dinara, koliko vredi jedna paklica nešto boljih cigareta.
Vuk Obradovic je posetio rudarski bazen "Bor":"Ne znam da li da budem sre?an ili tužan što sam danas sa vama, rudarima Bora. Moram da budem sre?an jer sam se sreo sa divnim ljudima, odli?nim radnicima i vrsnim stru?njacima, ali sam tužan kada vas vidim tako nezadovoljne i s.'razlogom ogor?ene. Izgleda da Bor umire kao i mnogi drugi gradovi širom Srbije. Borsko groblje je jedina firma u Timo?koj krajini koja radi trostrukim kapacitetom. Prose?na starost umrlih je oko 50 godina. Bor je nekada dohotkom koji je stvarao doprinosio izgradnji ?itave Jugoslavije, one prethodne, a danas su mu, ?ini se, svi okrenuli le?a. Država Srbija i njeni organi moraju da pomognu Boru, da prona?u sredstva za remont postoje?e i kupovinu nove mehanizacije za pokretanje proizvodnje. Uslova za to ima i mora ih biti, rekao je Vuk Obradovi?" „Kako vam je?"pitao je Vuk OBradovic, su naj?eš?e odgovarali „Nikad gore”. Nije bilo ni jednoga na buvljoj pijaci a da se nije žalio na visoki porez koji su mu odredile opštinske vlasti za koriš?enje pija?ne tezge. Iznosi poreza se kre?u i preko 10 hiljada dinara mese?no, a pri tom je plata, na primer inženjera vo?e smene, u RTB Bor, kraj koga je sama pijaca, 7 do 8 hiljada dinara i to sa toplim obrokom. Bi?u na strani srpske sirotinje, naših radnika i seljaka, ljudi iz sveta rada koji su dovedeni do egzistencijalnog sunovrata, istakao je Vuk Obradovi? u razgovoru sa gra?anima Bora.
Nastavljaju se nesloge medju suceljenim sindikatima